-
“Jer snovi (najčešće) vrede tek kad s tobom osede”
Stigao je gospodin sa leptir mašnom! U ovo malo reči ušuškalo se toliko ljubavi i radosti da ne postoje ni najprefinjeniji treptaji duše koji mogu dočarati naše emocije i uzbuđenje koji su pratili susret dve prijateljice i njihovih porodica nakon skoro tri decenije neviđanja. Kad doživiš tako nešto prva je pomisao “sad mogu da umrem” jer osećaš kao da sve sva blagost i milost ovog sveta udružila da te nagradi za upornost, strpljenje i silnu želju da bar još jednom zagrliš najbolju prijateljicu. Za kojom sam tragala tri decenije, a moja starija ćerka 15 godina. Trag joj se gubio u vihoru rata, udala se, promenila prezime i kao da je zauvek nestala.…
-
Potrošili su poslednji dinar da nas ugoste
Mnoge generacije rasle su uz Politikin Zabavnik. Sećate se? Za sve od 7 do 77 godina. Od Verovali ili ne, preko stripova, zanimljivih i čudnih priča do pisama čitalaca koji su postavljali neverovatna pitanja, misleći valjda da u Zabavniku rade genijalci koji sve znaju. A zapravo je to bila skupina entuzijasta koji su tragali za podatkom, činjenicom, zanimljivošću…U vreme bez Interneta, to je bio mukotrpan i ozbiljan posao. Brat i ja živeli smo za petak kad izlazi novi Zabavnik. Bila je to prava poslastica na kraju školske nedelje i valjda jedino štivo koje smo čitali jer želimo a ne zato što moramo. A onda je, jednom prilikom, brat rešio da…
-
U Novoj godini jedna stara želja
Jutros mi zazvoni telefon i na moje “molim“ ženski glas reče „ej“, ja opet „molim“ a ona „aj siđi dole na kafu i rakiju“. Na moje „pogrešili ste“ ona naravno spusti slušalicu. Bez izvinjenja. Tako mi je počeo poslednji ovogodišnji dan. U trenutku sam se i nasmejala i iznervirala. Razmišljam kako li će i da li će „moja komšinica“ dočekati ponoć kad se već od jutra zaliva rakijom. Onda mislim, tako ženi došlo, valjda joj je svega dosta pa ko veli da da oduška sebi bar danas. Da isprati staru kako je i zaslužila. To je njen način. Iznervirala me što je spustila slušalicu, bez „izvinite“ a onda sam shvatila…
-
URA, nema đačkih knjižica!
Ono o čemu su generacije đaka maštale, konačno se ispunilo. Na kraju polugođa roditelji neće dobiti alibi za batine, grdnju i ko zna kakve zabrane tipa „govorio sam ti da učiš!“ jer neće moći da mašu đačkim knjižicama. Bravo za prosvetne radnike koji su se, iz besa i nemoći, setili kako da se osvete državi koja im smanjuje platu. Učenici se raduju a oni su, sasvim sigurno, ponosni na najnoviji genijalni izum. Ne pamtim da su prosvetari ikada štrajkovali zbog loših uslova rada (a ima škola, pogotovo seoskih, gde se učionice još greju na furunče, deca idu u poljski wc a sede za drvenim klupama), zbog toga što im je…
-
Suze sad ništa ne vrede
“Vidi mama, varaju ih kao što si ti mene kad sam bila mala” – kaže moja odavno odrasla ćerka pre par dana dok sedimo u poslastičarnici. “Kupuju im – zimski sladoled”. Zimski sladoled – jedna od onih tako slatkih iluzija detinjstva! Setila sam se ove „prevare“ koju valjda svi roditelji sa puno ljubavi pružaju deci. Od deteta u naručju do onih od pet šest godina svi su prstom upirali u ovu našu omiljenu poslasticu. Pa zamislite koja je divota jesti sladoled u sred zime, još nema opomena „jedi polako, pazi da ti ne curi“. Izvor fotografije : salesblend.com A onda su prišle dve nešto starije devojčice sa sestricom ili drugaricom od…
-
Kad o bolesnoj deci odlučuju “bolesnici”
Po prvi put u životu žalim što nisam građevinac ili neke slične struke. Ne da bih gradila, nego pucala. U vazduh, zemlju, vodu a najviše da zazuji “metak” blizu nekih ljudi. Da ih dobro zaplaši i otrezni, trgne i osvesti. Da se zapitaju ko su, kakvi su i zašto su takvi (bili ili postali, svejedno). “Pucala” bih iz one skalamerije, ne znam kako se stručno zove, što ispaljuje eksere kao pištolj metke i zakuca ih bez greške. Činila bih to bez milosti, ciljala blizu da čuju kako fijuče oko glave, u one narodne poslanike što posramiše celu Srbiju ne glasajući da Zojin zakon uđe u skupštinsku proceduru. Izvor fotorafije : www.vaseljenska.com…
-
Ove ptice ipak polete
Dugo smo želele da posetimo jedno lepo mesto u Boru o kojem se premalo priča. Ustanova za dnevni boravak dece ometene u razvoju „Mozaik“ Bor dočekala nas je širom otvorenih vrata i srca! Okitili su jelku malo ranije, da nas i ona dočeka! Ovde, već kako kog dana, boravi od 25 do 30 devojčica i dečaka. Najmlađi ima 5 a najstariji 26 godina. U toj porodici ima dece sa Daunovim sindromom, autistične, sa Retovim sindromom, dece sa lakim, umerenim i teškim intelektualnim smetnjama u razvoju, ali i kombinovanim invaliditetom, cerebralnom paralizom. I svi su iskreni i divni. Svako je priča za sebe. Kod njih nema tajni i sve se čini…
-
“Prijateljstvo se ne bira, ono biva”
Šta je, zapravo, prijateljstvo? O tome nas ne uče u školi. Niti nam roditelji umeju objasniti. Jednostavno se desi. I traje, ako je pravo. Može prijatelj otići bilo gde, možda ga nikada više ne sretnemo i ne čujemo a ipak on ostaje u nama. Jer nas je obasjao nekim svojim suncem i učinio boljim osobama. Ja sam, nažalost, imala nesreću da sve tri prijateljice izgubim. Jasmina je sa mnom išla u osnovnu školu od šestog razreda. Nekako sam odmah znala da je to to i na početku godine sela sa njom u klupu. Skromna, mirna i tiha, neprimetna. O sebi je govorila retko, da je iz Dalmacije ali je otac,…
-
NASA bi da nas nasanka!
Bila sam klinka, desetak godina, kada sam babu zatekla u kuhinji da sedi za stolom i – pegla. Gledam i ne verujem, ali sam prećutala. Onda je ponovo vidim kako čisti šargarepu, secka luk i slično a sve – sedeći. Postavila je na dohvat ruke materijal i pribor.Tu već nisam izdražala pa je pitam kako može da radi dok sedi. I zašto? Odgovor na to ključno zašto (i u životu) dobih odmah: “Eh, dete moje, kad god možeš čuvaj noge, najgore je stajanje u mestu”. I da znate da je bila u pravu: kod svih osoba čiji posao zahteva stajanje u mestu vremenom stradaju noge, pojave se otoci, proširene vene,…
-
Deda Mraze, donesi nam…RADOST!
Nema potrebe da se kladimo. Svi znamo da su naša nestašna i, ponekad, neposlušna mala deca najbolja u – decembru. A znamo i zašto. Tu je negde Deda Mraz koji ih posmatra i ocenjuje jesu li bili dobri pa da im donese željenu igračku. O čemu danas naše ćerkice i sinovi maštaju? Jesu li za lutkice i autiće koje smo mi nekada priželjkivali, loptu, bojanke, batu ili seku? Ne znam, samo slutim da to nije više u modi. Bar ne u uzrastu od sedam – osam godina. Video igrice, mobilni, pa neki bicikl sa xy brzina, tablet, laptop…to su, bojim se, želje naših mališana. Ništa novo pa ni strašno, reći…
