What are you looking for?
Čuvam te
1. фебруара 2018.
1521 pregleda

Čuvam te

Oboje nasmejani gledamo u fotoaparat, ona u crnoj koktel haljini, ja u odelu s kravatom. U mraku svetlucaju naše oči i njeni biseri. Ljubav se ne može sakriti. Ona se može osetiti u vazduhu, uloviti u neizgovorenom, oslušnuti u prećutanom, odgonetnuti u pogledu, spoznati na usnama.

Umreženi tajnama i samo nama znanim emotivnim kodovima, smejemo se bezbrižno kao da osim nas ništa drugo ne postoji. Ni vreme, ni ljudi, ni stvarnost, ni prohladna, zvezdana noć. Sami smo ona i ja, u mislima miljama udaljeni, na nekom izmaštanom bajkovitom mestu.

Milion puta na dan posmatram istu fotografiju, uslikanu pre nekoliko godinu na nekoj proslavi. Još je mnogo ljudi na njoj, ali ja vidim samo nju i sebe, iako stojimo na različitim stranama.

Kad god je pogledam vidim samo nas dvoje ozarene nežnošću, zenica ispunjenim ljubavlju, kako komuniciramo bez ijedne izgovorene reči, kako emocijama čistim kao suza, jakim kao stena, gradimo oko sebe neprobojni štit.

Pogledam fotografiju, uzdahnem nekoliko puta, zadržim misao da ne kane, pa je ponovo sakrijem u papire raštrkane na radnom stolu.

Šta ću sa njom? Boli me i sam pogled na nju, a dušu mi razdire nespokoj ako je ne pogledam. Najradije bih je uramio, stavio na zid i zurio u nju dok god u meni ima života. Ali, ne ide to tako, znam.

Kad me potope tuga i očaj sakrio bih je na dno poslednje fioke, ispod gomile nevažnih dokumenata i iskrzanih fascikli, da tamo zaboravljena požuti, da emocije koje na njoj pusliraju utihnu, da potamni sjaj tih zenica koje me progone.

Još gore je kad me propuštene prilike i nikad izgovorene reči zabole, pa poželim da je pocepam na sitne delove, zapalim ih i pustim da izgore pred mojim očima, kao što sam ja odavno. U prah sam se pretvorio.

“Kad se zbog nje smeješ, kad zbog nje plačeš, kad ti slama srce, to je dobra fotografija”, rekao je davno američki fotograf, dobitnik Pulicerove nagrade, Edi Adams. Mislim da nikada nisam čuo bolju definiciju fotografije.

I ja zbog ove naše zajedničke i plačem i smejem se. Srce ne mogu zaceliti.

foto:  video hive

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

6 Responses

  1. Negoslava

    Uh…kako je ovo jako.

  2. Suzana Stamenković
    Suzana Stamenković

    Prava ljubav je uvek jaka…Ne prolazi ni kad se završi…Hvala ti

  3. Marina Majska

    Suzana, draga… ta ljubav je iznad života…

  4. Suzana Stamenković
    Suzana Stamenković

    Mislim da svi imamo neku sliku, namerno ne kažem fotografiju, zbog koje smo ponekad srećni, ponekad tužni…Hvala, draga <3

  5. Sanja Ciganović

    Mene mirisi mnogo više tresu nego fotografije.
    A kad talas krene, ne staje dok ne odvuče pravo na dno.

  6. Suzana Stamenković
    Suzana Stamenković

    Kad sećanje krene, a emocije su jake, ili su bile, spasa nema…

Ostavite komentar:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Vaš najbolji prijatelj je:

Vidi rezultate ankete

Loading ... Loading ...