Devojčica iz stana 23

Miris toplog doručka ispunjava sobu. Čini mi se da u njemu razaznajem vlaške palačinke i neodoljivu vanilu svežih kolača. Budna sam, ali oči još ne otvaram. Puštam da osećaj potraje. Postajem svesna šaputanja iz kuhinje, a potom i klokotanja vode u radijatorskim cevima. Ima grejanja, ali bi u postelji svejedno bilo toplo, ušuškano. Na ulici laje nečiji pas, a povremeno prođe i poneki automobil. Sve je tako poznato, tako drago.

U osećajima koji se gomilaju najjači je osećaj sigurnosti, pripadanja, neizmerne ljubavi. Na to prvo pomislim kad neko kaže sigurna luka. Za mene je to moj roditeljski dom, stan broj 23 u staroj šesnaestospratnici na kraju grada, kraj reke.

izgradnja solitera 1973.godine

Nisam na toj adresi već tri decenije otkako sam kao petnaestogodišnjakinja sa koferima punih snova, samopouzdanja i ambicija otišla u drugi grad na školovanje. Potom su usledile studije u trećem, udaja u četvrtom gradu. Menjale su se adrese u dokumentima, ali je “Karađorđeva” ostala u mom srcu.

Polovinu svog života gradim drugu sigurnu luku. Na zaštićenom mestu, gde vetrovi vremena ni oluje svakodnevice gotovo ne dopiru, položili smo čvrste temelje i nizali odbrambene bedeme strpljivo i pažljivo svakog dana. Sve ono što sam ponela iz detinjstva želela sam da prenesem svojoj deci. Mališani koji odrastaju u srećnom okruženju, sa saznanjem da su voljeni, shvaćeni, podržani, ne mogu biti loši ljudi. Važno je da znaju da uvek imaju na koga da se oslone, kome da se povere, koga da pozovu…Nema jače sile od ankera roditeljske ljubavi.

I dok sam svojoj deci svetionik u problemima koje pučina donosi, ponekad ophrvana brigama, neizvesnošću, strahovima, svoje svetlo tražim u luci iz koje sam potekla. Često mi se čini da za moje roditelje ne postoje nesvaladive prepreke, ne postoje problemi koji se ne mogu rešiti, nema mora koja se ne mogu preplivati, ni nebeskih visina koje se ne mogu doseći. I nije to samo uteha, prava reč, savet, konkretno rešenje, već je to neopisiva ljubav, neizmerna podrška.

Mogu ja imati i 100 godina, biti osedela, krezuba, Alchajmerom obuzeta bakica, ali ću za svoje roditelje i dalje biti dete: isto ono dete koje je makazama iseklo cvetiće sa mamine svečane haljine ili tatine pažljivo čuvane štedlerove radpidografe iskrivilo do neprepoznatljivosti.

Mogu imati kule i gradove, svilu i kadifu, titule i funkcije, ali ću ušuškana u toploj postelji u mojoj nekadašnjoj dečijoj sobi, dok se širi miris vlaških palačinki, i dalje biti radoznala devojčica iz stana 23.

foto: pinterest