Dnevnik pročitanih knjiga šest decenija star

“Moj prijatelju, mene više nema,
al nisam samo zemlja, samo trava,
jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
samo je dio mene koji spava.
I ko je čita – u život me budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.”

Ovim stihovima Dobrice Cesarića davnih pedesetih godina prošlog veka počinjala je emisija o knjigama na drugom programu Radio Beograda, koju je kao opčinjena tada slušala devojčica iz Rgotine kod Zaječara. Znala je napamet i citat “Uživanje u čitanju nesumnjivo je najdragocenija sklonost čoveka, ona spada u ona uživanja koja pomažu čoveku da ostane čovek ili da postane još bolji, a ono što čita obogaćuje srce i dušu.”, kojim se emisija završavala. S radoznalošću i pažnjom upijala je sve što je o knjigama rečeno i poželela da pričita svako od predstavljenih dela. Kako je seoska biblioteka imala bogat knjiški fond, Borislava Ilić postala je njen najredovniji posetilac.

Šest i po decenija kasnije, sada već socijalna radnica sa dugogodišnjim penzionim stažom, i dalje je pasionirana čitateljka koja od 1957. godine naslove pročitanih knjiga beleži u svoj čitalački dnevnik.

“Na kraju osnovne i na polasku u učiteljsku školu odlučila sam da vodim dnevnik jer sam znala da ću čitati sve dok me oči i um služe, a i danas je knjiga moj najbolji prijatelj. Prva knjiga koju sam pročitala bila je “Hajdi” Johane Špiri, prvo izdanje, i nikada se više takvo izdanje, sa takvim tekstom, nije pojavilo kod nas u prodaji. Ako verujete ja i sada ponekad uzmem tu knjigu, pošto je i dalje imam, prelistam je i ponovo se divim predelima i svemu onom što je opisano u toj knjizi. Inače, u dnevniku je prvi naslov “Šumski čovek”, Zejna Greja.

S godinama se menjao i moj književni ukus. U početku su to bile knjige nalik ovoj prvoj zapisanoj, kao što su “Beli očnjak” i “Kroz pustinju i prašumu”. U periodu između dvadesete i tridesete godine bila sam oduševljena Remarkom, Foknerom, francuskom književnošću – Zolom i Dimom, u četrdesetim sam čitala ruske klasike, da bih nakon toga čitala sve redom, mada sada volim savremene pisce”,

otkriva nam Borislava, dok zajedno u njenom domu listamo stranice stare sveske, plastificiranih korica, tada najskuplje u knjižari, za koju je prodala dva internatska bona za večeru.

Na listovima se sakupilo oko tri hiljade naslova. Nekima se i sada rado vraća.

“Kroz ceo moj život menjale su se ljubavi prema knjigama, ali “Američka tragedija”, “Tri ratna druga”, “Tvrđava”, “Derviš i smrt” i “Stepski vuk” su mi omiljene. Mislim da su to knjige za sva vremena.”

Od domaćih savremenih pisaca najviše voli Kovačevića čije je sve knjige pročitala i predstave odgledala, zatim Aleksandra Gatalicu, Zorana Ćirića, Vladimira Arsenijevića.

“Nada Marinković je moj omiljeni pisac i lični prijatelj, sve sam njene knjige dobila sa posvetom i ponosna sam na to. Bili su mi dragi i ona i njen suprug. Mislim da je sve što je ona napisala tako ljudski i blisko, pisano jednostavnim stilom, pa ipak vrlo vrlo književno i pismeno.”

Od velike biblioteke, koja je brojala oko 4.500 knjiga, Borislava je sačuvala samo one sa posvetom, bilo autora ili dragih ljudi. Veliki broj knjiga darivala je Srpskoj gimnaziji u Budimpešti. Od srpskih đaka dobila je Zahvalnicu i poziv da bude njihov gost.

Stalno kupuje knjige. Svaku pročitanu poklanja prijateljima i rođacima, koji vole pisanu reč, jer smatra da se tako širi krug čitalaca. Ovog meseca planira da pročita knjige “Dani napuštenosti” Elene Ferante, “Pamtivek i druga doba” Olge Tokarčuk, “Reka sa četiri ušća” Siniše Kovačevića.

U dnevnik pročitanih knjiga stalno dodaje nove listove, jer je sveska kupljena 1957. godine nedovoljna za naslove koje Borislava stalno dopisuje. Poslednji, “Litvanci kraj Laptevskog mora”, upisala je pred nama.