Pitanja srca

Davno sam zaboravila na stare leksikone  i spomenare koji sa mirišljavim pismima, razglednicama zaljubljenih parova i nekim požutelim slikama samuju u fiokama mog roditeljskog doma. Nadala sam se, imaću devojčicu pa ću joj jednog dana otkriti sve strepnje i nade moje mladosti, ali kako to samo život ume da zamrsi, dobila sam dva divna dečaka kojima je do nežnosti srca kao do lanjskog snega.

U svet leksikona vratile su me ovih dana igre blogera čijoj grupi pripadam. Slučajno ili namerno meni, koja više verujem srcu nego razumu i od svega slažem emotivne kockice, pripao je set ljubavnih pitanja. Priznajem, mnoga su me uzdrmala iz korena.

Mada do bola osećajna, nisam zaljubljive prirode. Teško to kod mene ide (crta narcisoidnosti), ali kad volim, to je iskreno i zauvek. Moja prva prava ljubav trajala je pet godina. Mislim da bih, kao u pesmi,  zbog njega otišla na kraj sveta, skinula zvezde s neba, preplivala okeane. Dugo sam nakon te veze bila emotivno prazna, jer sam istrošila i poslednji atom emocija. Nije mi žao. Tek su mi nakon toga postali jasni Radovićevi stihovi koji se čitaju na venčanjima „Savetujemo vam da ne žurite, da štedljivo trošite i reči i osećanja. Nemojte odmah potrošiti sve”.

Ne slažem se sa Kaporom da posle ljubavi ne ostaje ništa. Mislim da nešto i dalje postoji. Šta, ne znam. Kad se ugase zgarišta, zaleče rane i svako uredi život kako ume i može, nema razloga da se dvoje, koji su se voleli nenormalnom ljubavlju, pretvaraju da se ne poznaju. E, sada, da li baš mogu biti i prijatelji, nisam sigurna. Mnogo toga jedno o drugom znaju, a to nekada može biti i opasno. Dovoljna je ponekad jedna iskra…

“Kad si zaljubljen nisi sav svoj”, parafraziraću slogan reklame za čokoladu. I verujem da je tako, da ti je svakog dana potrebno sve više i više ljubavi, da kriziraš kad se na nju navučeš…E, sad, ljubav drugačije doživljavamo kad smo mladi i kad zađemo u neke zrele godine. Ali, činjenica je da smo uvek spremni da zbog nje pravimo ludosti. Ne valja kad pređe u opsesiju, pa osoba postane posesivna, sebična, zahtevna ili ljubomorna…Tada beži od nje što dalje možeš. Jednu takvu precrtala sam crnim debelim markerom.

Za mene ljubav nikada ne može biti patetična. Svi je doživljavamo drugačije, imamo različita očekivanja, pa i predubeđenja, a i nismo svi podjednako spremni na ludosti, ali i kompromise. Možda ljubavni romani stvaraju lažne iluzije da svaka priča ima srećan kraj, ali ko ima prava da ocenjuje i procenjuje tuđu ljubav.

Na papir prenosim uglavnom svoje misli, utiske i osećanja, ponekad i ljudi iz svoje najbliže okoline, tako da je svaka blogerska priča istinita. Njih je najlakše i napisati, a već rekoh da verujem u večnu ljubav. U pričama pojedinih blogera pronalazim deo svojih misli, svoje duše i zato im se rado vraćam.

Zimus sam čvrsto rešila da budem srećna, a ne u pravu, što je, verujte, za nekog ko je navikao da isteruje pravdu i da tvrdoglavo brani svoje stavove, više nego nemoguća misija. Još teže bi bilo izabrati ljubav ili sreću. Umem ja da se radujem malim, svakodnevnim stvarima: divnom jutru, kafi sa drugaricom, omiljenoj pesmi na radiju, ali sve bi to bilo bledo da nije ljubavi koja pokreće, inspiriše, podržava…Nekada sam i naporna, priznajem.

Ne znam da li postoji bezuslovna ljubav, izuzmemo li roditeljsku, ali sam sigurna da može biti za sva vremena. Na pitanje šta bi uradio za mene, moj suprug uvek odgovara da bi učinio sve. Mnogo toga je, što nikom drugom ne bi palo na pamet i što me je ostavilo bez reči, i uradio…Možda je i ovo način da mu zahvalim na tome :* .

IZVOR FOTOGRAFIJE: all-about-love.ru