U Jugoslaviji beše i Goli otok, zar ne?

Jugonostalgičari su zaćutali, prošao je 29. novembar. Ja sam od onih koji kažu “Hvala Bogu“.

Živela sam u toj, velikoj Jugi, od Vardara do Triglava, u sklepanoj državi sa 22 miliona ljudi, bezbroj nacija i tri vere.

Imali smo more, planine i jezera, radničko samoupravljanje, Tita i Kardelja. Imali smo i GOLI OTOK, to sadašnje generacije ne pamte a moja se trudi da zaboravi.

Ko nije bio za istorijsko Titovo „ne“ Staljinu, morao je tamo da završi, po hitnom postupku i bez prava žalbe. Tako je i moj otac, potpukovnik sa 38 godina, profesor na Vojnoj akademiji u Zagrebu, početkom 1949. osvanuo na ostrvu kamenja.

Njegova priča je kratka i potpuno besmislena. Jednog dana došli su neki i uputili mu ultimatum: Za sedam dana dostavi kompletan izveštaj o pitomcima, jesu li ili nisu za Rezoluciju Informbiroa…Moj otac nijednog trenutka nije imao dilemu da li da cinkari svoje studente. I to je žestoko platio.

Na 30 gusto kucanih stranica stigla je presuda zagrebačkog suda KRIV JE. Odmerena kazna za krivicu i neposlušnost bila je tri godine i osam meseci.

Nikada nije pričao o tim godinama. Osim kad popije koju čašu vina, ali i tada šturo. Da su po ceo dan premeštali kamenje. Da nisu smeli međusobno da progovore ni reč. Dobijali su sledovanje od nekoliko cigareta mesečno bez prava da to eventualno podele sa nekim.

Izvor fotografije : rtvslo.si

Moj otac je, pričao je, jednom dao opušak drugaru koji ga je preklinjao krišom. Bacio je opušak, bilo je za još par dimova, a ovaj ga je uzeo. I…verovali ili ne, istog trenutka otišao da ga ocinkari. E, za to se plaćalo „redaljkom“. Postroje zatvorenike a krivac prolazi kroz špalir i svi ga udaraju, šutiraju…

Iscrpljivanje, šikaniranje, fizičko zlostavljanje – to je bio dnevni ritual. Pa ipak, i pre svega, najteže je bilo izdržati redovnu psihičku torturu. Mnogi su baš tu poklekli.

A oni koji su se vratili? Bauljali su po sopstvenim životima koji više nisu imali ni svrhu ni smisao, ljušture od ljudi. Mali broj njih uspeo je, snagom svog uma i duhovnošću, da se vrati u normalan kolosek i svakodnevni ritam.

Moj otac se zauvek promenio. Vreme od 1953. do 1958. godine, dok nije upoznao moju majku, ne znam kako mu je prolazilo. Znam jedino da ga je žena, u međuvremenu, ostavila. Za novac se snalazio, nekako, dobro je govorio nemački (to mu je uspomena iz četvorogodišnjeg zarobljeništva u Nemačkoj) pa je prevodio ponešto.

Majka kaže da je bio na ivici kada su upoznali. Valjda su njena ljubav i strpljenje prevagnuli pa se oženio i, u 45. godini, dobio blizance: brata i mene.

Nikakav pristojan posao nije mogao da nađe pa je 1965. godine otišao na privremeni rad u Nemačku i tamo ostao 10 godina.

Rehabilitovan je 1975. godine i dobio je neku simboličnu penziju. Bio je u svom svetu knjiga, sa nama je razgovarao samo kad mora. Umro je 1979. godine, nikome ne ispričavši do kraja istinu zvanu GOLI OTOK. Gorku i golu istinu koja je u njemu ubila čoveka.

IZVOR NASLOVNE FOTOGRAFIJE : mladina.si