Šta Vas interesuje?
Hari moje mladosti
26. августа 2015.
1009 pregleda

Hari moje mladosti

Knjaževac, Gurgusovačka kula, Festival kulture mladih Srbije, gužva. U publici mladi svih uzrasta koji svaku pesmu, svaki stih znaju od reči do reči, na ponekom licu suze…U meni damar ne prestaje.Kad zatvorim oči, ja sam na nekom drugom mestu, trećem, petom…mnogo ih je bilo tokom nekih davnih dana. Još ih u duši čuvam.

Odrastala sam, sazrevala, volela, patila, radovala se, vrištala, smejala se, gradila život ciglu po ciglu,  uz pesme sarajevskog benda „Hari Mata Hari“. Ne, nisam njihov fan, jednostavno smo se našli na istoj talasnoj dužini.

Prva sećanja na njihove pesme takođe me vezuju za Knjaževac. Sumorna internatska soba, jesen 1987.godine,  stari kasetofon i milion puta preslušavana kaseta,  lepljena na numerama „Kad dođe oktobar“ i „Ruža bez trna“. Maja i Kaća pale prve cigarete, ja sa gnušanjem odbijam. Dok se guše u dimu i kašlju, cerekamo se bezazleno kako samo tinejdžerke umeju.

Te godine „Ja te volim najviše na svetu“ postaje moja himna za sva vremena.

U svakom novom albumu pronalazim sebe, ređaju se pesme koje u mojoj duši stanuju, eto, čitavu večnost.

Velikom turnejom tih godina bio je obuhvaćen i moj grad, ali mi baš te večeri kada je zakazan koncert, i to baš za nas sudbonosnog datuma, polazimo na more. Nema veze, na putu do Crne Gore zajedno slušamo Harija na malom vokmenu.

Jugoslavija je na izdisaju, ali se Hari ne predaje. Za spektakularni koncert u Nišu marta 1992.godine imam kartu, nabavljenu po ceni od koje zubi trnu, ali tog dana, nakon nedelja neizvesnosti, moj dragi na odsluženju JNA, uspeva da izvuče živu glavu iz ratnog vihora, o kojem mi pojma nemamo. Pakujem se na brzaka i krećem za Majdanpek, ostavljajući Harija i njegove pesme nekim drugim zaljubljenim dušama.

Dva puta smo se mimoišli, treći nećemo.

Nakon nekoliko godina,  ustanova u kojoj je moj muž direktor organizuje koncert grupe „Hari Mata Hari“. Ciča zima, snega preko glave, od leda se cakle putevi. Po tom kijametu naši kumovi dolaze iz Majdanpeka na koncert, jer je Tereza, kad nešto odluči, neumoljiva. Moj dragi vozi Harija u izanđaloj „stoddvadesetosmici“ sa izlizanim gumama, koja opasno klizi u krivini, a on jadan i preplašen da će skončati na zaleđenoj Kraljevici, nema za šta da se uhvati jer su držači polomljeni. Tereza ima privilegiju da se slika sa Harijem u garderobi, a ja ne želim. Ne, nisam njegov fan,objašnjavam. Ja samo volim njegove pesme. U njima živim i umirem.

Ima još mnogo kockica u mozaiku mog sećanja…

Pridodajem i ovu poslednju. Vrelo avgustovsko veče, Gurgosovačka kula, emocije koje bubnje…

IZVOR FOTOGRAFIJE: dieband.at

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Vaš najbolji prijatelj je:

Vidi rezultate ankete

Loading ... Loading ...