Šta Vas interesuje?
I novinare ubijaju, zar ne?
7. марта 2015.
722 pregleda

I novinare ubijaju, zar ne?

Javnost ovih dana polemiše da li je novinarka jedne nacionalne televizije životno ugrožena, šta je to govor mržnje i poziv na linč, a u medijima, u zavisnosti od toga čiju politiku zastupaju,  dijametralno suprotni stavovi, svako vidi istinu iz svog ugla i brani je do poslednje banke. Kolegijalne solidarnosti odavno nema. Kao ni nezavisnog novinarstva, da se ne lažemo.

Užasavam se nasilja i primitivizma, a posebno onih koji prstom upiru na sve koji misle drugačije. Posledice sam osetila i na svojoj koži.

Zbog političkih sukoba dve oštro suprotstavljene strane i dva izborna ciklusa za manje od godinu i po dana, moje kolege i ja smo  2012. i  2013. godine bili izloženi najgoroj mogućoj psihičkoj torturi.  Tadašnji gradonačelnik, koji je pod kontrolom držao sve poluge vlasti, računajući lokalne medije i dopisništva nacionalnih emitera, koristio je svaku priliku da o našoj kući, čija mu se uređivačka politika nije dopadala, i zaposlenima, govori samo najgore, izražavajući se krajnje uvredljivo, sa omalovažavanjem i nipodaštavanjem, pozivajući svoje istomišljenike da se obračunaju sa nama.

“Hrabri” su se dokazivali na društvenim mrežama, ali je jedan od ostrašćenih rešio da preuzme stvar u svoje ruke. Presreo me je jedne martovske večeri  kada sam sa osmogodišnjim sinom krenula kod drugarice. Gurnuo me je preko sina, pljuvao u lice, govorio uvredljive reči. Od šoka sam zanemela. Prestravila sam se kao nikada u životu. Mislila sam ubiće i mene i moje dete. Kada je završio sa iživljavanjem, okrenuo se i ušao u obližnju piljaru. Dok je policiju stigla, on je već pobegao, a ja završila najpre u hitnoj službi, potom i na neuropsihijatriji. Najgore je što je moje dete doživelo šok i što će imati traume celog života.

Ne da nisam dobila policijsku zaštitu i punu medijsku pažnju i solidarnost, već sam prve informacije o napadaču iz policije dobila posle tri nedelje, a “kolege” iz drugih redakcija pokušavale su da opravdaju nasilničko ponašanje napadača. Kao da opravdanje za napad na ženu sa malim detetom, bila ona novinar ili ne, može da postoji?

Još veći šok i razočarenje bilo je obaveštenje iz Osnovnog javnog tužilaštva, koje je potpisao osnovni javni tužilac Mirko Petković, u kojem se navodi da je utvrdjen identitet napadača, da je to izvesni Dušan Kovačević, ali da on nije počinio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, tako da neće biti krivično gonjen po službenoj dužnosti.

Nije ugrozio moju, ni bezbednost mog deteta? Nečuveno! Moje dete mesecima nakon tog dogadjaja nije želelo da prođe istom ulicom, bojalo se da ide samo u školu, strahovalo za mene.

U policiji su me uputili na privatnu tužbu. Pošto nisma mogla da podnesem tužbu za krivično delo za koje je osnovni javni tužilac rekao da nema osnova, u dogovoru sa advokatom, podnosim privatnu tužbu protiv Dušana Kovačevića za krivično delo uvrede.

Da li mi je uvredio govoreći da sam “govno” i  “ciganka”, upućujući mi najgore psovke, pljunuvši me više puta u lice, gurnuvši me, i to sve pred detetom? Da, jeste. Ali, nije to osnovno. Osnovno je da je hteo da me uplaši, zaustavi, ućuti, ponizi lično i profesionalno, da od mene napravi žrtvu koja neće smeti da izađe na ulicu, a kamoli da nastavi da radi.

Suđenje je brzo zakazano, već za 28.maj. Kako se bližio taj dan, rasla je moja nervoza i strah da ću se suočiti sa čovekom koji nije imao ni malo čovečnosti, ni razuma.

Mom iznenađenju nije bilo kraja kada se taj čovek pojavio u sudnici bez advokata i priznao krivicu. Negirao je samo da me je gurnuo. Da, vređao me je, da, pljuvao me je, da, psovao me je. Ali ne zna zašto je to uradio, navodno me nikada nije video, nema pojma ko sam ja, niti gde radim.

I ja treba da poverujem čoveku koji ima 38 godina i po obrazovanju je diplomirani pravnik, koji je zdrav i prav, odslužio je vojsku, roditelji su mu lekari, da me je napao iz čista mira i da ne zna da sam novinar, da sam na televiziji nekoliko puta nedeljno godinama? Nečuveno! I još treba da poverujem da niko nije uticao na njega?

Presuda je doneta istog dana, proglašen je krivim i osuđen novčano. Prošle zime presuda je preinačena na zatvorsku kaznu, jer nije platio novčanu.

Ja odštetu nisam tražila, bilo mi je najvažnije da bude kažnjen za to što je uradio, da mu u dosijeu stoji da je krivično kažnjavan.

Naravno, “kolege” se nikada više nisu interesovale šta se desilo, niti je negde objavljeno da je napadač krivično osuđen.

Međutim, pravu satisfakciju nisam dobila. On nije odgovarao za delo koje je počinio, jer napad na mene, bila ja u redakciji, na pijaci, stadionu, ulici, jeste napad na novinara, jer ja to jesam 24 sata dnevno, ne samo kada sam na poslu. I novinar sam iako ne živim u Beogradu i ne radim na nacionalnoj televiziji.

Sada, dve godine kasnije, ne osećam bes ni ljutnju, već samo beskrajnu tugu i razočarenje.

IZVOR FOTOGRAFIJE: iowastatedaily.com

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

4 Responses

  1. Marina Majska

    Mislim da smo ovde izgubili osećaj za empatiju, ljudskost, saosećajnost, dobrotu, solidarnost. Ljudi se kriju iza društvenih mreža, čitam, sticajem okolnosti komentare ovih dana na neka dešavanja za koja znam da su se desila na jedan način – za te iste događaje svako ima svoj komentar, svoje parče pljuvanja, vređanja, iznošenja laži imenovanjem određene osobe ali skrivajući lični identitet. Društvene mreže su donele mnogo toga dobrog, ali su ljude gurnuli u udobne fotelje iz kojih vode lične ratove. Ovakvih slučajeva, kao tvoj je sve više i treba svaki makar i ovako obelodaniti pa – možda se barem bude znalo ko su ti u našim redovima koji tako prolaze… na mufte…

  2. Suzana Stamenković
    Suzana Stamenković

    Gnušam se podela na podobne i nepodobne, na patriote i izdajice, četnike i partizane, zvezdaše i partizanovce, „Beograđane“ i provincijalce…I svi pljuju one druge. A od govora mržnje do akta nasilja je mali korak.

  3. Luna

    Strašno je šta se događa i svi se prave kao da se ništa nije dogodilo. Živimo u potpuno nenormalnom društvu gde je sve poremećeno.
    Žao mi je što ti se dogodilo nešto zaista nedopustivo i strašno…

  4. Suzana Stamenković
    Suzana Stamenković

    Hvala ti, Luna. Prevazišla sam to, ali me boli nepravda i dvostruki aršini.

Ostavite komentar:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Vaš najbolji prijatelj je:

Vidi rezultate ankete

Loading ... Loading ...