Iz starih albuma
Uvek ponosno ističem odakle sam i da su moji preci, s obe strane, starosedeoci Majdanpeka. Detinjstvo kraj Peka, bezbrižne dane u ulici opojnog mirisa lipe u kojoj sam odrastala, sve blagodeti malog, mirnog grada gde se svi poznaju, ne bih menjala ni za šta na svetu. Otišla sam iz grada nakon osnovne škole, ali me koreni vežu, tamo su moji roditelji, rodbina, prijatelji. Prepričavam često kako moj otac kao argument za ostanak u Majdanpeku poteže i to što seni naših predaka počivaju na starom gradskom groblju.
Pre nekoliko godina neko je na fejsbuku pokrenuo grupu „Bilo jednom u Majdanpeku“. Bila sam oduševljena, fanatično sam čeprkala po starim porodičnim fotografijama tražeći što starije, što zanimljivije fragmente prošlosti, utkane u istoriju zlatnog grada, želeći da ih na taj način iz porodične intime iznesem na svetlost dana, a i da ih sačuvam za neke naredne generacije.
Tako sam u starim albumima pronašla predratnu fotografiju bake i deke mog oca, Todora i Perse, sa svoje četiri ćerke, a potom i sliku njih četiri u zrelim godinama. Nazvala sam je „babuške“, jer su moja baka Mina i njene sestre Milica, Anica i Cveta, sve bile istog stasa, kao ruske lutkice.
Persa i Todor Krajničan, moji prababa i pradeda, sa ćerkama Magdalenom, Cvetom, Milicom i Anicom 1938.godine
Tu su i Sporići, Cveta i Mile, moji baba i deda sa majčine stvari, koji su me čuvali kao zenicu oka svog i, kao prvo unuče u familiji, obožavali svakim atomom svog bića. Deda, visok, crn, gustih obrva, u rudničkoj kalionica za mašinom, i moja baba, sva bela, u „građanskom“ kompletu, nakon rata, na zavetini kod rođaka na selu.
Moja baba Cveta Veličan, udata Sporić, sa rođacima, po završetku II Svetskog rata
Sa svoje prve fotke, uslikane 1944.godine, smeši se i moj tata, dok moja mama sa starijom sestrom i braćom ozbiljno pozira u majdanpečkom parku.
Mali Sporići: Persida, Olga, Nebojša i Slobodan u majdanpečkom parku 1960.godine
Slede njihove zajedničke fotografije iz perioda zabavljanja, potom i braka i jedna meni posebno draga, sa novogodišnje proslave početkom sedamdesetih, na kojoj su moja mama i tetka u identičnim mini haljinama od žerseja sa šarenim cvetićima. Nije je više nosila jer sam poželela da cvetiće sa haljine iskoristim za lutkinu garderobu, pa sam malo „majstorisala“ makazama…
Moji roditelji Olga i Vule Anđelković, tetka Sida i ujak Slobodan na novogodišnjem dočeku 1975.godine
Pa, onda ja dok spavam, hodam, sedim, plačem, smejem se, imam zauške, u školskoj kecelji, sa društvom na pikniku, maturi…
I sve sam ove fotke, koje odavno nisam gledala, pronašla na fejsbuku u grupi „Bilo jednom u Majdanpeku“, kada me je Jelena nominovala za igru koja kruži ovom društvenom mrežu.
Otkako me je malo minula zaluđenost bavljenja porodičnom istorijom, a to je za neku drugu priču,nisam ni privirila u grupu. Koliko se samo uspomena znanih i nepoznatih ljudi, koji žive ili su im preci živeli u Majdanpeku, sakupilo u ovoj grupi! Fotografije stare i stotinak godina, isečci iz novina, dokumenta…Nasmejana lica, razne zgode i nezgode, važni događaji iz prošlosti grada, sportski susreti, koncerti, izleti, štafete, građevinski poduhvati…Svadbe, mature, ludovanja…
I svaka od tih fotografija, iako priča sama za sebe, čini deo jedne šire, važnije priče-majdanpečke. Koliko je samo sudbina u nju utkano!
IZVOR FOTOGRAFIJE: cheryl-comfort.blogspot.com