Muke (moje) podstanarske

Od koje su sorte podstanari u državi Srbiji? Nisam čula da su ikada osnovali Udruženje građana, na primer. Ili, ne daj Bože, stranku. Ne razumem kako su statistički nevidljivi a srećemo ih na svakom koraku? Ko o njima brine, ko propisuje standarde i merila? Koji ih zakon štiti?

Živim po tuđim stanovima već 11 godina i iz iskustva znam da je važnije naći pristojnog gazdu nego stan. Naravno, pod pristojnim ne podrazumevam da će sklopiti Ugovor o zakupu stana jer bi morao da plati porez. A onda bi to bio dodatak na stanarinu, pa se ne isplati ni nama. Takvo je objašnjenje i svima, kao, dobro.

Pristojan ne znači i da je spreman da brine o eventualnim kvarovima, poplavama, „crkavanjima“ aparata i ko zna čemu što se inače događa i njima u stanu.

„Normalan“ gazda u ovom podstanarskom svetu je onaj koji samo traži da redovno plaćate kiriju i dažbine i dostavljate račune. Ne dolazi nenajavljen u inspekciju, čak vam dozvoli i bravu od ulaznih vrata da promenite.

Eh, kad takvog nađete, odahnete. Mirni ste pa, bar, godinu dana. Iskustvo me je naučilo, kakva su ulazna vrata takav je i stan. Ulazila sam u ćumeze gde ni stoku ne biste držali. Jedno, ipak, nisam znala. Da treba dobro osmotriti i zgradu, pa i njenu okolinu. Jer, tamo se tek kriju zamke neslućene!

U „mojoj“ zgradi od osam spratova, strujomeri su otključani pa svako može da vam „brka“ po istom i isključi struju u sred noći, na primer. Teretni lift je dobro zamandaljen a onaj drugi, najčešće, zaglavljen. I kad uđete ne znate šta vas čeka! Na prvom spratu svakog drugog popodneva vežbaju penzioneri, svira se, igra i peva, ori se do 4. sprata. Naravno da nema interfona a na ulaznim vratima je odavno pokvaren mehanizam pa treskaju da se uplašiš.

Ipak, najskandaloznije je što nikada nijedna sijalica u zgradi ne radi a nema je, naravno, ni ispred zgrade koju su, zbog blizine marketa i kafane, „zauzeli“ psi lutalice. Kad ulaziš, samo da se pomoliš Bogu da živ i zdrav stigneš do stana.

Izvor fotografije : buildinspectaustralia.com.au

Nije da nema predsednika Skupštine stanara. Živi na osmom spratu (za njega pričaju da namerno zadržava tamo lift satima), a čovek je privatnik, drži pekaru pa ga nikad kod kuće nema. Dozlogrdilo je to nekima a počeli su da nas prozivaju i iz stambenog da menjamo „gazdu“ zgrade.

Trajalo je to više meseci, sudim po upornim pozivima stanarima da se okupe, a izgleda da je ovog vikenda konačno i izabran novi. Juče u neki pristojan večernji sat neko mi uporno i snažno kuca na vrata (ko da ga ne čujem u ovih 25 kvadrata ma gde bila). Otvorim i vidim dve žene. Ova bliža potura mi, u polumraku jer svetla u hodniku nema, nekakav papir i kaže „skupljamo potpise za predsednika Skupštine stanara“.

Ja kulturno i još uvek smireno (mada već divljam u sebi što se nisu predstavile niti bilo šta objasnile, na primer ko je novi predsednik, gde stanuje i sl) kažem da sam podstanar i da nemam prava ništa da potpisujem (kao što nisam imala prava ni da ga biram). Onda mi neidentifikovana gospođa odgovara „uh, koliko vas je u zgradi, kad bismo tražili vlasnike koliko bi to trajalo“.

Opet ja, doduše manje fino, kažem da to nije moj problem (a trajalo bi sigurno kraće nego što smo bili bez „gazde“ zgrade) i da se obrate vlasniku stana. Ona veli, „daj mi broj telefona tvog gazde (sad smo već na ti iako sam starija od obe). „Ne mogu, nisam ovlašćena da dajem njegov broj“, odgovorim nonšalantno. U odlazećem, besnom stavu, moja sagovornica preti „e, videće tvoj gazda ako mu nešto bude zatrebalo kako će proći“. I odmagliše, ljutite, u mrak.

P.S.  Noćas je, u nekakvom sopstvenom „ludilu“ vlasnica stana iznad mog opet besomučno bacala vodu kroz prozor. Obično to radi danju a kad joj „podviknem“ prestane. To je ona ista od koje mi bar jednom nedeljno sa plafona u kuhinji kaplje i curi voda. Oguglala sam na njene poplave. Selim se u proleće.

IZVOR NASLOVNE FOTOGRAFIJE : dvgbc.org