Nešto sasvim lično

Ponekad je glupavo, čudno, smešno, tužno, neozbiljno, uvrnuto, ali je samo i jedino – naše.

  • Nešto sasvim lično

    Prati svoje snove

    Ponekad se snovi i ostvaruju…Kad nešto jako poželiš i istraješ u nameri da to i postigneš, to se na kraju i dogodi, uprkos preprekama i onima koji ti govore da je nemoguće. A ti znaš da nije, jer pratiš svoju unutrašnju treperavu svetlost koja ti kazuje da si na dobrom putu i da samo nastaviš da koračaš ka svom cilju. Zvezde će se na kraju poklopiti. “Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom”, napisao je pre 26 vekova Lao Ce, kineski filozof i pisac. Ništa nije daleko i ništa nije nemoguće. Na izmaku godine ovu sam lekciju naučila od svog mlađeg sina. I presrećna sam zbog toga jer je Filip…

  • Nešto sasvim lično

    Da ti kažem šta mi je…

    Novinar u meni zna da ni iz čega napravi pitku pričicu, od sećanja iz detinjstva, do sletanja ljudske posade na Mesec ili bondruk sistema gradnje. Možda ona neće biti remek delo, ali će sadržati dovoljno činjenica i emocija da stigne do nečijeg uma ili srca, u zavisnosti od teme. Problem je ona jogunasta devojčica odrasla kraj zlatnonosnog Peka, sa decenijama usavršenom tehnikom durenja, koja se, ogrnuta plaštom tišine, ušuškala u dnu moje duše i tvrdoglavo ućutala. Ni da bekne. Oduvek zaštićena, naučena da i u lošim ljudima, ružnim postupcima i groznim situacijama nađe neku mrvu lepote i dobrote, ostala je skamenjena zlom i zlobom. Kada su maske pale uplašila se…

  • Nešto sasvim lično

    Virtualna prijateljstva?

    Otkako sam napravila profil na fejsbuku, a prošlo je više od 11 godina, vrlo pažljivo biram prijatelje. Nastojim da to budu oni koje poznajem u stvarnom životu ili oni sa kojima imam nešto zajedničko, poznanike ili interesovanja. U početku su to bili ljudi iz mog okruženja, robina, prijatelji, kolege; pa ljubitelji raznoraznih YoVille, FarmVille, CityVille i drugih online igrica koje sam fanatično igrala. Onda su sa otvaranjem bloga u moj život ušli neki drugi divni ljudi koji umeju da pišu bolje i od najčitanijih pisaca bestselera. A tu su i roditelji drugara moje dece, deca mojih drugara, prijatelji mojih roditelja, nastavnici, komšije… Kako se moja životna priča odvijala na relaciji…

  • Nešto sasvim lično

    Tamo daleko

    U stare porodične priče uvek je utkan deo istorije. Od osnovne niti koja prožima moje porodično stablo razgranalo se pregršt drugih koje upotpunjuju mozaik i čuvaju sećanja. Sada je lako, sve što se zapiše, zabeleži i uslika, ostaje u elektronskoj formi, dostupno svima, dok su se nekada priče o precima i miljeu u kojem su živeli prenosile s kolena na koleno. Ostalo je samo ono što je upamćeno. Kao mala naslušala sam se priča iz maminog detinjstva, znala sam za sve nestašluke njene braće i starije sestre, sve porodične zgode i nezgode ogromne familije mog dede Mileta, njenog oca. Moji prababa i pradeda, Jelena i Jovan Sporić, imali su šestoro…

  • Nešto sasvim lično

    Zato služe prijatelji…

    Kako biste vi definisali prijatelje? Da li su to oni sa kojima ste odrasli, pravili prve nestašluke, delili tajne i komad neba, kovali velike planove o budućnosti? Ili su to oni koje ste stekli kao zreli ljudi, potpuno svesni svojih vrednosti i nedostataka, već izdefinisanih interesovanja, želja i ciljeva? Jesu li pravi prijatelji oni sa kojima tkate zajedničku svakodnevicu, koji su upućeni u sve što ste tog dana uradili, rekli, pomislili, uzdahnuli? Ili, možda, oni koje zbog daljine ili nekih drugih razloga viđate tek ponekad, ali su vam misli i duše u neraskidivoj vezi? I svako od nas ima svoju baštu prijateljstva. Svaki cvet u njoj jedinstven je po senzibilitetu,…

  • Nešto sasvim lično

    Majdanpečani u “Zvezdi Orijenta”

    Moja baka, mama i ja čitamo istu knjigu. Zvuči gotovo neverovatno da tri generacije žena istovremeno upija svaku napisanu reč, beležeći podatke, primedbe, sećanja. Nije to ni bestseler, ni neko lako štivo koje bi u isti mah zainteresovalo staru gospođu koja je nedavno proslavila 94.rođendan; damu u najboljim godinama koja ne zna kako da penzionerskim danima obuzda svoju neiscrpnu energiju i njenu dve decenije mlađu kopiju, obuzetu ludilom svakodnevice. Pitam se koliko Majdanpečana i njihovih potomaka sada čita istu knjigu, i mogu li se oni sresti na njenim stranicama kao u Petrovićevoj “Sitničarnici kod srećne ruke”? Da, susreću se sigurno jer su im sudbine neverovatno isprepletane. Susreću se i oni…

  • Nešto sasvim lično

    Biblioteke se ne prave, one rastu

    Filip i ja smo više od sat vremena proveli u knjižari tražeći knjigu koja mu je prošle nedelje zapela za oko. Našli bismo je za čas da je znao bar nešto o njoj, neku reč iz naslova, ime pisca…Jedina polazna tačka bile su nam plave korice, dugačak naslov i da je bolnica stecište dogodovština glavnih junaka, družine dečaka. Uz sav trud prodavca, knjigu nismo našli, ali je Filip zadovoljno izmarširao iz “Kaligrafa” noseći u ruci štivo za tek stasale tinejdžere “Baka gangster” Dejvida Valijamsa. Korice su crvene, naslov nije dugačak i radnja se ne dešava u bolnici…Nije ni važno. Ne bih ovo ni spominjala da Filip nije prvi put krenuo…

  • Nešto sasvim lično

    Zdravlje – bez izgovora

    Ne mogu. Bojim se. Nemam vremena. Ne podnosim redove i čekanje, bol najmanje. Užasava me zdravstvena administracija. Šta ako rezultat bude loš? Zvuči poznato? Jesu li ovo neki od vaših izgovora? Moji jesu, baš svi. I dok mnoge stvari prvo uradim ili svojim primerom pokažem kako treba, pa tek onda o tome govorim, kada je zdravlje u pitanju bolja sam u teoriji. Potkrepljena sam podacima, čula sam mnogo životnih priča, razgovarala sa brojnim lekarima, organizovala i učestvovala na zdravstvenim tribinama, ali…To nije dovoljno, zar ne? Zdravlje ne čuva priča, već preventiva. Zato sam prosto iznenadila samu sebe kada sam, saznavši da će u okviru kampanje besplatnih preventivnih pregleda Ministarstva zdravlja…

  • Nešto sasvim lično

    Devojčica iz stana 23

    Miris toplog doručka ispunjava sobu. Čini mi se da u njemu razaznajem vlaške palačinke i neodoljivu vanilu svežih kolača. Budna sam, ali oči još ne otvaram. Puštam da osećaj potraje. Postajem svesna šaputanja iz kuhinje, a potom i klokotanja vode u radijatorskim cevima. Ima grejanja, ali bi u postelji svejedno bilo toplo, ušuškano. Na ulici laje nečiji pas, a povremeno prođe i poneki automobil. Sve je tako poznato, tako drago. U osećajima koji se gomilaju najjači je osećaj sigurnosti, pripadanja, neizmerne ljubavi. Na to prvo pomislim kad neko kaže sigurna luka. Za mene je to moj roditeljski dom, stan broj 23 u staroj šesnaestospratnici na kraju grada, kraj reke. izgradnja…

  • Nešto sasvim lično

    Miris kestena

    Prve novembarske večeri u Zaječaru ispunjava miris pečenog kestenja. Sa dva štanda u centru grada širi se trgom u mirisnom oblaku, uranja u još raskošne krošnje starog drveća, otežale od zlatnog lišća, i kao u zasedi čeka na početku moje ulice. I da nikada ranije nisam prošla tim putem koji od mog doma vodi do uličnih prodavaca koji na malom roštilju peku ove ukusne jesenje plodove, miris bi me nepogrešivo do njih doveo. I nije to samo miris ove jeseni i prohladnih zaječarskih večeri protkanih smogom, to je i sećanje na neke davne dane koje začaurano leži negde u dubini duše. Ponekad je samo iskra potrebna da oživi… Jesen nigde…