Nešto sasvim lično

Ponekad je glupavo, čudno, smešno, tužno, neozbiljno, uvrnuto, ali je samo i jedino – naše.

  • Nešto sasvim lično

    Pišem, dakle postojim

    Novo jutro! Toliko simbolike u te dve reči. Novi početak za nas dve, čiji se životni putevi prepliću poslednjih godina. Novi poslovni izazov u koji zajedno ulažemo pola veka novinarskog iskustva. Nova mogućnost da svoje stavove, razmišljanja, opažanja i kritike javno iznesemo, bez bojazni da će to iz bilo kog razloga biti cenzurisano ili sankcionisano. Nova nada da sve što poželiš jakom voljom možeš i da ostvariš. Od ideje do realizacije prošle su dve nedelje. Da, hoćemo da pišemo, to oduvek i radimo. Pa, zašto to onda ne bi bilo nešto samo naše? I prethodne sajtove koje smo radile, a digle smo ih praktično od nule, smatrale smo svojom decom.…

  • Nešto sasvim lično

    Progledala sam!

    Naprežem oči otkad znam za sebe. Kada su mi kao klinki zabranjivali da čitam, jer nisam ispuštala knjigu iz ruke ni noću ni danju, činila sam to krišom, pod jorganom uz baterijsku lampu. Onda je tata kupio „spektrum“, mali kućni kompjuter, koji se topio pod mojim prstima. Ne znam ni sama koliko sam grafičkih radova nacrtala tokom srednje škole i studija građevine. Rad na računaru poslednjih godina verovatno je dokusurio moj vid. Naravno, i dalje „gutam“ knjige, časopise, blejim u tv. Proveravala sam vid više puta, ali nikada do sada nije bilo potrebno da nosim naočare. Oči su mi umorne, govorili su oftalmolozi. Ograniči vreme na računaru, smanji čitanje i…

  • Nešto sasvim lično

    Novinar sam, tim se ne dičim

    Moja prva „pisanija“ sežu iz ranoškolskih dana, kada sam otkrila da je najsigurnije oblikovati misli – u vazduhu. Niko ne vidi i ne čuje a ipak postoji. Bilo je večeri kad sam jedva čekala da legnem u krevet i pišem kažiprstom u prazno. Pa izbrišem, i tako dok se ne umorim. Ta navika ostala je do danas, samo sada „šaram“ po jastuku, desi se, tokom dana, i po stolu, nogama. Gde mi je zgodno a niko ne vidi. Kada sam, sticajem okolnosti a ne željom, upisala novinarstvo, moj četvorogodišnji sestrić me je upitao: Tetka, a hoćeš ti da prodaješ novine na kiosku? Za njega je to bilo novinarstvo. Za mene,…

  • Nešto sasvim lično

    Mladi radnik samoupravljač

    Jedna od prvih diploma koje sam dobila, istina potpuno nevažeća, bila je Najbolji mladi radnik samoupravljač. Nisam imala više od deset godina, a moj ujak, koji je u to vreme bio predsednik Omladinskog aktiva u jednoj velikoj kompaniji, zamolio je mog oca da mu krasnopisom ispiše diplome koje će dobiti mladi radnici. Tako i ja dobih jednu, sa potpisom, ali bez pečata. Svejedno. Bila sam presrećna. Mislim da je to „priznanje“ odredilo moj odnos prema poslu, iako je kada sam ja počinjala da radim samoupravljanje bilo samo deo kolektivnog sećanja. Biti najbolji mladi radnik samoupravljač, čak i fiktivno i to u vreme kada se na sve iz doba socijalizma gledala…

  • Gosti na blogu,  Nešto sasvim lično

    Miris šumskih jagoda

    Sa baba Nedeljom sam se srela samo jednom. Bila sam dete i sada mi je žao što joj nisam, tom prvom i poslednjom prilikom, rekla da miris šumskih jagoda koje mi je nabrala, neću zaboraviti dok sam živa, iako ih od tada nisam više nikada omirisala. Gledaću da tako i ostane da ne pokvarim taj doživljaj iz detinjstva. Ljubav prema putovanjima sam nasledila od oca. Bio je profesionalni fotograf i dok nisam krenula u školu bila sam njegov verni pratilac, a i kasnije izvesno vreme verni saputnik pa i asistent. Nije mi smetalo ponekad dugo hodanje ili vožnja i spavanje u kolima ako smo daleko od kuće. Ipak, taj odlazak…