Gradić pod Staricom u mraku

Majdanpek je već satima bez struje, javljaju mi mama i tata koji šćućureni pod ćebetom na trosedu u dnevnoj sobi, uz svetlost sveće, slušaju stari tranzistor. Kao nekada.

U pet popodne sve se utišalo, i stari lift, i pumpe za grejanje, muzika kod komšija na spratu, nema ni graje u soliteru…Zbog ledene kiše iz sistema su ispala dva dalekovoda. Ko zna da li će, uprkos obećanjima, kvar biti otklonjen ove noći.

Za one koji prvi put iz pravca Zaječara ulaze u grad, Majdanpek je vrlo čudan, za one koji ne vide njegovu lepotu samo „rupa“, a za druge mali dragulj sakriven među bakrom bogata brda.

Mogu da zamislim kako izgleda sada. U mrklom mraku, okovan ledom.

Kada sam bila mala restrikcije su bile česte, pa naizmenično, po 4 sata, po jedan deo grada nije imao struje. I to se, naravno, dešavalo u sred ciče zime, koje u Majdanpeku mogu da bude prave sibirske, iako su, bar za mene, najromantičnije na svetu.

Privatne kuće se mogu nabrojati na prste, ima ih samo u starom delu grada, na putu ka Rajkovoj pećini, a zgrade i soliteri, sagrađeni u zlatno doba rudnika, priključeni su na centralno grejanje. Tako da su restrikcije značile i hladne radijatore.

Pa, ipak, nama deci to nije smetalo. Opskrbljeni velikim svećnjacima, rezervnim belim svećama i šibicama, svake večeri družili smo se uz drugu društvenu igru. Za našim okruglim trpezarijskim stolom uglavnom su se igrale karte. Sa tranzistora je dopirala fina muzika, tako da nam je vreme uz igru i smeh brzo prolazilo.

Verujem da sadašnje generacije klinaca, navikle na računare i pametne telefone, znaju da igraju domine, karte, ili bar stratego i monopol i da će im veče obasjano svetošlu sveća biti bar malo zanimljivo i romantično.

Oni stariji će, ako ne ništa drugo, bar evocirati uspomene dok svetlost ponovo ne obasja gradić pod Staricom.

IZVOR FOTOGRAFIJE: www.thethirdcity.org