Miris pirinčanog koha

Koh od pirinča bio je omiljeni kolač mog tate, pa ga je mama spremala bar jednom nedeljno. Mirisao je lepo, na cimet i vanilu.

Mrštila sam se i na sam pomen pirinča u bilo kom obliku, a kolač, koliko god bio ukusan, i koliko god ja bila slaba na slatkiše, nije se, blago rečeno, nalazio na listi mojih favorita.

Zarekla sam se pre tridesetak godina, još kao devojčica, da taj kolač neću više nikada jesti, a kamoli spremati kad jednog dana odrastem.

Prvi put mi je pirinčani koh pao na pamet prošle jeseni, dok sam, peglajući satima, u mislima pokušavala da oživim neke stare porodične slike. Pojavile su se s mirisom vanile i cimeta.

U roku od sat vremena kolač je bio gotov. I onda ponovo otišao u zaborav…

Pre mesec dana moja drugarica Daca je spomenula kako traga za receptom starog vlaškog kolača koji je probala na promociji manifestacije izvornog narodnog stvaralaštva, a koji je oduševio izdašnošću, jednostavnošću, bogatstvom ukusa. Rekla je da je od pirinča, a da u njemu ima suvih šljiva, a verovatno i suvog grožđa.

Iako u izvornom porodičnom receptu nema ni suvog, ni kandiranog voća, bilo mi je jasno da Daca misli na koh od pirinča.

Napisala sam joj recept, a kolač pripremila čim sam stigla kući. Od tada ga spremam otprilike svaki treći dan, i nikada nije isti, jer svaki put dodam neko drugo voće.

I ovog popodneva iz kuhinje se širi poznati miris vanile i cimeta…Samo se nadam da se moja deca neće zareći da koh više nikada neće jesti.

 IZVOR FOTOGRAFIJE: browna4.org