Moja lutka Marš

Sa riđim pletenicama i pegicama na nosu, sa smeđim kovrdžama lli crnom punđom; u haljinici sa cvetovima, prugama, cvetićima; u narodnoj nošnji, venčanici ili sariju…Ana, Maša, Cica, Višnja, Goca, Džejn…Ne mogu ni da se setim svih lutaka koje su ulepšale moje detinjstvo.

Svaka od nih imala je posebno mesto u mojoj sobi i u dečjoj mašti skockanu porodični istoriju i životnu priču. Neke su bile filmske zvezde, druge tajni agenti ili šampionke u umetničkom klizanju, a bilo je i onih koje su strpljivo čekale da ih pronađe princ i odvede u daleko kraljevstvo, za koje sam verovala da se prostire iza vrha Starice, planine na koju se pružao pogled s mog prozora.

Pričala sam im, pevušila, presvlačila, češljala ih, šila haljinice na maloj žutoj mašinici koju je jedne zime doneo Deda Mraz.Sve su one zauzimale važno mesto u nepreglednom carstvu igračaka koje je raslo iz dana u dan. Jedinica i porodična mezimica rođaka s obe strane morala je da ima sve na šta pomisli, od posuđa i nameštaja za lutke, do mini zoološkog vrta i pečata čiji su mastiljavi tragovi u obliku leptira i cvetova bili svuda po kući.

Igračaka dovoljno za nekoliko prodavnica, a kamoli za malu devojčicu. U čitavom tom bogatstvu oblika i boja, šarenih i neobičnih stvarčica koje zvone, zveče, sviraju, i među svim tim predivnim lutkama, meni je najdraža bila lutka Marš. Ne, nije ona bila ni neobična, ni lepa, ni skupocena, niti kupljena u nekoj luksuznoj radnji. Nju je napravila moja mama.

Marš je bila krpena lutka, sastavljena od ostataka tkanina koje je mama čuvala u velikoj kesi. Kosa joj je bila od smeđe vunice, a oči, nos i usta izvezeni koncem za goblene. Bila je ljupka i nasmejana, sva satkana od majčinske ljubavi.

Ime, potpuno suludo i nejasno, odabrala sam sama i tvrdoglavo ispravljala one koji su govorili Marša. Ne, ona nije Marša, nego lutka Marš.

Imala sam četiri godine kada su me zbog bolesti hitno, na ivici nade, prevezli u zaječarsku bolnicu. Kada sam se nakon višednevnog bunila i razorne temperature, za koju su moji verovali da će mi spržiti i um i telo, konačno probudila, prvo sam pitala za moju lutku Marš. A ona me je čekala ozarena kraj bolničke postelje. Ostala je anegdota kako je doktorka, kada sam joj na pitanje kako se lutka zove odgovorila:“Marš“, bila zgranuta i uvređena, dok joj nisu objasnili da je to zaista ime moje omiljene igračke.

Na ovu istinutu priču, dvadesetak godina kasnije, Caka i ja dodali smo i jednu izmišljenu, da je lutka Marš zapravo kumovala našem braku. Ispostavilo se da smo se u isto vreme, na istom odeljenju, ne znajući tada jedno za drugo, oboje lečili. Sudbina je uplela svoje prste, tako da smo se, iako su nam se putevi često ukrštali, zaista sreli tek na studijama u Nišu. Da li je to bila zasluga lutke Marš, ne znam, ali je ona u to vreme bila samo deo lepih uspomena bezbrižnog detinjstva.

Igračke su, kako sam gubila interesovanje za njih, nasleđivali rođaci, tako da je u jednom paketu sa lutkama u život jedne od mojih sestara ušla i lutka Marš. Priča je ostala.

IZVOR FOTOGRAFIJE: mimosmel.blogspot.com