Mudrost proleća
Iako je kalendar pokazivao da zima još traje, proleće je svojim dahom već ugrejalo dane, tako da smo kapute i toplu obuću odložili do naredne sezone, a lagano obučeni uveliko brali ljubičice na obližnjem izletištu.
Onda su se jednog popodneva stidljivo zabelele pahulje u vazduhu, da bi u roku od nepuna dva dana sneg navejao kao u dve prethodne godine zajedno.
Mraz je arabeskama iscrtao prozorska okna, a staza u dvorištu zaiskrila pod debelim slojem leda.
Gomile snega, kao u slikama iz mog detinjstva, ispunile su grad.
Misilima odavno u proleću, nisam želela da razmišljam o zimi iako sam od hladnoće jedva dolazila do daha, a obučena slojevita, sa obaveznom kapom navečenom do kapaka i šalom do donjih trepavica, gegala se kao Sneško Belić.
Znala sam da koliko god ovo odjednom naišlo ledeno doba trajalo, neće biti doveka. Živa se u termometru mora, kao crvena puzavica uza zid, popeti do nule, a onda i dalje, do petog ili desetog podeljka u plusu. Sneg će, iako ga je nestvarno mnogo, morati da ustupi mesto zelenom tepihu sa cvetnim dezenom. Umesto olujnog vetra koji kao ranjena zver zavija u hladnim noćima ponovo će zapevati ptice na ogolelom drveću ispred zgrade.
I zaista, nakon višednevnog minusa sunce je ogrejalo i sneg je pred mojim očima počeo da se topi. Kopnio je sve više i više, kao kad lepa vest loše misli otera…Nakon nekoliko dana kao da ga nije ni bilo. Proleće je sinulo.
Naravno da niko ne bi ni na tren pomislio da tako neće biti.
Zašto onda mislimo da se sneg koji se gomila u našim mislima ili led koji nam okova sva čula, pa više i ne dišemo, ne spavamo, ne jedemo, neće jednog dana biti samo mala barica kraj naših nogu?
Zašto verujemo da će nakon zime doći proleće, a ne verujemo da za svaki problem koji nas tišti postoji razumno rešenje?
Ne bojimo se da otvorimo prozore i poželimo dobrodošlicu svežem prolećnom povetarcu, a strepimo da dušu odškrinemo onima koji nam mogu pomoći. A možda će baš njihova podrška, prava reč ili potez uneti i vetar promena u svakodnevicu koja nas guši.
Rano naučimo da se sve u prirodi dešava ciklično, da nakon i najmrklije noći zora zarudi, da posle i najjačeg pljuska sunce još jače zasija, da posle lošeg mora doći dobro…Pa, ipak sumnjamo.
Kada bismo bili bar malo mudriji, s manje briga i više vere i strpljenja dočekali bismo dane koji neminovno dolaze. A kad nam tople misli ponovo dušu ugreju s lakoćom proleća moći ćemo da preskočimo baricu otopljenih briga i problema.
foto: pixabay
