• Dežurna čula

    Život uvek pobeđuje

    Život uvek pobeđuje. Razmišljam o tome dok gledam mlade golubove kako sleću na moju terasu. Tu je i njihov dom. Sve je počelo pre nekoliko meseci kada su prolećne temperature dostigle julske, pa su teške roletne u Aleksandrovoj sobi u kojoj od podneva pa do zalaska kasno uveče prebiva sunce, uglavnom bile spuštene. Kako je Aleksandar na fakultetu, ne zadržavamo se dugo u njegovoj sobi, tek da se prebriše prašine i provetri. Mali francuski balkon smo odavno zazidali i umesto vrata stavili prozor, jer ne samo što su leta tropska, nego su i timočke zime nalik sibirskim. Ostala je tako van domašaja minijaturna terasica koja ionako ničemu nije služila. Ili…

  • Dežurna čula

    Ulica lipa

    Opojni miris lipe širi se gradom, golica nozdrve i kao klupče satkano od slatkoće i čežnje na trenutak zastaje u grlu, a potom klizi ka plućima, ispunjavajući svaku alveolu nadom i životom. Kako su stari Sloveni lipu smatrali svetim drvetom, ispod čijih su krošnji najmudriji od njih u proleće donosili važne odluke, gotovo da nema mesta u Srbiji čije trgove, parkove, ulice i dvorišta ne krasi ova lepotica, nežna kao slovenska duša. Period cvata lipe, od kraja maja do početka jula, miriše na nežnost, prvu ljubav, snove na mesečini. Zbog velikih vrućina lipa je ove godine rano procvala, pa su opali žuti sitni cvetovi već popločali dvorište pod mojim prozorom…

  • Dežurna čula

    Od obećanja do diplome

    Ima dana kada mi Slađa baš nedostaje…I uglavnom je to kada sam tužna, razočarana, besna, usamljena, izigrana; kad ne mogu realno da sagledam čitavu sliku iako mi neprestano titra pred očima; kad nisam sigurna kako da odreagujem i da li da malo „povučem ručnu“ ili da izgovorim to što mi pritiska misli i kotrlja se na jeziku. Bilo je mnogo takvih situacija, dana, možda čak i cela poslednja godina. Nedostaje mi i kada se nanižu trenuci od kojih zastaje dah, kada poželim da radost, ushićenje i misli sa nekim podelim. Mislim da mi je najteže kada mi se srce ispuni ljubavlju i ponosom zbog ličnih uspeha njenih devojčica Maje i…

  • I to je Srbija

    Ovde su odavno prošli svi vozovi

    Čekajući besna, ozlojeđena, pa i ponižena, voz iz Zaječara koji će pedesetak putnika konačno uspeti da preveze 80 kilometara, koliko su udaljeni gradovi koje podjednako smatram svojim domom, pomislila sam kako sam putujući ovom prugom otkad znam za sebe sigurno potrošila godine klackajući se vozom. Istok Srbije i dalje je srpski Sibir, gde se živi i radi kao po kazni. Ovde su ostali samo bolesno nostalgični, kao što sam ja, oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da se odvoje od zemlje na kojoj su odrasli i oni koje ne dotiču problemi malih ljudi. A na ovoj pruzi se, evo, već decenijama ništa nije promenilo. Ili bar nije nabolje. Elektrifikacija nas je…

  • Treperenje duše

    Kućica iz sna

    Davno joj je obećao da će sagraditi kuću samo za nju. Daleko od radoznalih pogleda i priča. Daleko od sivila i ubrzanog ritma života koji neumoljivo mrvi svu ležernost i šarm grada u provinciji. Njihovo mesto je u nekoj drugoj priči, ali nije vreme da se u nju otisnu. A ne mogu ni doveka budućnost budni snevati… Godine su prolazile, a njihova izmaštana kućica, tri sa tri, ostala je samo gruba skica mladalačke zanesenosti. Putevi su im se razišli. Ostala je nada da će se ponovo sresti na raskršću sudbina i tu postaviti temelje svog doma. Kad je mastilo izbledelo sa kontura njihovog izmaštanog sna, iskra je i dalje tinjala…

  • Dežurna čula

    Mudrost proleća

    Iako je kalendar pokazivao da zima još traje, proleće je svojim dahom već ugrejalo dane, tako da smo kapute i toplu obuću odložili do naredne sezone, a lagano obučeni uveliko brali ljubičice na obližnjem izletištu. Onda su se jednog popodneva stidljivo zabelele pahulje u vazduhu, da bi u roku od nepuna dva dana sneg navejao kao u dve prethodne godine zajedno. Mraz je arabeskama iscrtao prozorska okna, a staza u dvorištu zaiskrila pod debelim slojem leda. Gomile snega, kao u slikama iz mog detinjstva, ispunile su grad. Misilima odavno u proleću, nisam želela da razmišljam o zimi iako sam od hladnoće jedva dolazila do daha, a obučena slojevita, sa obaveznom…

  • Treperenje duše

    Šumore školjke na mom dlanu

    Iz ukrasne kutije sa police u spavaćoj sobi pažljivo, kao najveću dragocenost, uzimam jednu po jednu školjku i ređam na dlanu leve ruke. Zagledam ih radoznalo i prstima nežno prebirem po reljefastoj ljušturi. Kao da svaki nabor tajnu krije…i ne samo onu iz dubine mora, već iz čudesnih valova duše. Iz najveće spirale, kao optočene ružičastim sedefom, čujem šumorenje Egeja i šapat zvezda prostrtih na nebeskom svodu satkanom od sna i misterije. Čujem i svoje reči, prepoznajem svoje želje izmaštane na tankoj liniji koja stvarnost od sna razdvaja. Utisnula sam ih čežnjom koja se ne da ni naslutiti, a ta je najgora. Izjeda dušu i telo, pravi kratere na srcu,…

  • Treperenje duše

    Čuvam te

    Oboje nasmejani gledamo u fotoaparat, ona u crnoj koktel haljini, ja u odelu s kravatom. U mraku svetlucaju naše oči i njeni biseri. Ljubav se ne može sakriti. Ona se može osetiti u vazduhu, uloviti u neizgovorenom, oslušnuti u prećutanom, odgonetnuti u pogledu, spoznati na usnama. Umreženi tajnama i samo nama znanim emotivnim kodovima, smejemo se bezbrižno kao da osim nas ništa drugo ne postoji. Ni vreme, ni ljudi, ni stvarnost, ni prohladna, zvezdana noć. Sami smo ona i ja, u mislima miljama udaljeni, na nekom izmaštanom bajkovitom mestu. Milion puta na dan posmatram istu fotografiju, uslikanu pre nekoliko godinu na nekoj proslavi. Još je mnogo ljudi na njoj, ali…

  • Dežurna čula

    Noć je, Peđa

    Juče je preminuo moj kolega Predrag Peđa Ivković, novinar iz Bora. Otkako sam to saznala ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu, mada moj razum ne prihvata da ga više nema. Milion puta sam pročitala izjave saučešća na netu, pogledala njegove fotografije, statuse na fejsbuku, fragmente emisija koje je radio. Ne mogu da kažem da smo bili bliski prijatelji, bili smo kolege koje se uzajmno cene i poštuju, raduju kad se sretnu. Ne znam koja je bila njegova omiljena pesma, gde je voleo da putuje, o čemu je maštao pre spavanja, ali znam da je bio neiskvaren dečak u telu odraslog čoveka. Dečak pun optimizma i vedrine. Godine provedene…

  • Nešto sasvim lično

    Majdanpečani u “Zvezdi Orijenta”

    Moja baka, mama i ja čitamo istu knjigu. Zvuči gotovo neverovatno da tri generacije žena istovremeno upija svaku napisanu reč, beležeći podatke, primedbe, sećanja. Nije to ni bestseler, ni neko lako štivo koje bi u isti mah zainteresovalo staru gospođu koja je nedavno proslavila 94.rođendan; damu u najboljim godinama koja ne zna kako da penzionerskim danima obuzda svoju neiscrpnu energiju i njenu dve decenije mlađu kopiju, obuzetu ludilom svakodnevice. Pitam se koliko Majdanpečana i njihovih potomaka sada čita istu knjigu, i mogu li se oni sresti na njenim stranicama kao u Petrovićevoj “Sitničarnici kod srećne ruke”? Da, susreću se sigurno jer su im sudbine neverovatno isprepletane. Susreću se i oni…