Šta Vas interesuje?
Ples je tajni govor duše
4. јануара 2015.
5879 pregleda

Ples je tajni govor duše

„Ples je tajni govor duše“, zapisala je davno balerina i koreograf Marta Grejam. I zaista, bar za mene, ništa nije tako intimno i iskreno kao ples.

Retko plešem, mada volim, jer se tada pred tuđim očima osećam ogoljeno, potpuno otvoreno, kao da najtananija osećanja kojima je duša protkana iznosim na videlo… i nežnost, i strast, i ljubav, i tugu, i čežnju, i opijenost…

Da bih mogla da se prepustim plesu moram da uživam u muzici i da verujem osobi u čijem sam zagrljaju. Verovatno zato mogu na prste jedne ruke da nabrojim sa kim sam zaista plesala od devojaštva do sada. Tu, naravno, ne mislim na drugare i kolege.

Mišljenja sam da bez jakih emocija nema ni dobrog plesnog para. Ne moraju oni biti ljubavnici, ali ih korak, pa makar i plesni, od toga deli… Srca im kucaju istim ritmom, a misli se notama miluju. I to oni, koji ih posmatraju, dobro znaju.

Kad sam bila srednjoškolka, mladi su se vikendom okupljali u tadašnjem Domu omladine. U velikoj sali, petkom i subotom, naizmenično su đuskali uz popularne hitove i plesali uz sentiš muziku. Mnoge su se ljubavi rodile pod raznobojnim svetlima velikog podijuma za igru. Mnoge i ugasile.

Verovatno iz straha da se i moja ne ugasi, a priznajem i zbog ljubomore, mada mi je to osećanje gotovo strano, ali i zbog nepokolebljivog prkosa koji me gura kroz život, jedva sam prevazišla stid i tinejdžersku nesigurnost, i zaplesala jedne zimske večeri sa svojim dragim. Čitavo popodne sam tajno, a nisam sigurna da li sam to ikome do sada priznala, do iznemoglosti uvežbavala plesne korake sa svojim ujakom, kao da mi od toga život zavisi.

Naravno, ništa se spektakularno nije desilo te večeri. Podijum je ostao na mestu, ogromna svetleća kugla nije pala, niko nije „buljio“ u nas….ali sam ja imala utisak da moja osećanja, zaključana u dnu srca, pršte na sve strane.

Godine su prošle. Uživala sam u plesu na mnogim svečanostima i zabavama, poslovnim i privatnim skupovima, ali sam zaista, iskreno i emotivno plesala tek ponekad. I čini mi se, uvek zimi…Možda novogodišnja čarolija, u koju nikada nisam prestala da verujem, tako deluje na mene…

Ne znam da li zbog toga ili nečeg drugog, ali mi se i večeras pleše.

IZVOR FOTOGRAFIJE: dailymotion.com (iz filma „Shall we dance?“)

 

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

2 Responses

  1. Jelena Matic

    Draga Suzana kupili ste me ovim postom, ja sam kao manja plesala dosta, trenirala sam moderan balet, klasican balet, latino plesove, vise od 12 godina i onda sam zbog obaveza morala da napustim ples. Sad kad god vidim da neko plese, prosto pozelim i ja da zaplesem ali uvek me je nekako stid da ce drugi gledati i meriti mi korake pa odustanem, ostanem da uzivam u plesu drugih. Sto se tice partnera, potpuno se slazem, mislila sam da krenem na casove latino plesa, ali verujem da u tome veliki udeo ima i partner, sa kime cete plesati, da li cete imati partnera itd… Sve to utice na emociju koji dobijate kada plesete. Ja se nadam da cu jednog dana naci svog partnera za ples, a i novac iskreno. Ovde u Grckoj cene u skolama plesa su prevelike i za mene kao studenta dosta nepristojne. Hvala vam jos jednom na postu sto ste me podsetili na moju veliku ljubav i zelju prema plesu, nadam se da cete zaplesati za vreme praznika!

  2. Petar Tomic

    Veoma suptilno podvucena linija gde je zivot u paru mnogo lepsi. Mnogo puta ljudi ne razumeju pravu srvhu plesa, mesajuci cistu zelju za rutinom sa poverenjem i emocijom koju moraju da podele sa nekim kako bi ta celovitost dobila smisao. Veoma lepo!

Ostavite komentar:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Vaš najbolji prijatelj je:

Vidi rezultate ankete

Loading ... Loading ...