Pokloni se i počni

Pokloni se i počni. Ne znam zašto mi se i sada, posle toliko godina, kad god se setim svoje prve televizijske emisije rađene „uživo“, ova rečenica vrzma po glavi. A bilo je to baš na ovaj dan, 1.decembra.

Nakon spajanja radija i televizije, a već smo godinama delili istu „kuću“, zaduženja su nam se promenila. I dok je za televizijske profesionalce rad na radijskom programu bio „prava pesma“ u odnosu na obaveze u televizijskoj redakciji, za nas ponikle na radiju bilo je mnogo više posla i nepoznanica. Nisi više „sam svoj majstor“, već zavisiš od čitavog tima, otkrivaš tajne snimanja i sitne cake montaže.

Uz svakodnevne obaveze u informativi dobila sam i autorsku televizijsku emisiju. Bilo je to, u skladu sa imenom koje sam smislila, ogledalo naše svakodnevice. Određena tema, obrađena iz više uglova; istraživanja, stari isečci iz novina (interneta nije bilo), ugovaranja, dogovaranja, sagovornici, tekstovi, snimanja ( tada još na VHS-u), montaža… Umelo je to i da se otegne, ali sam, razmišljala sam tada, bar bila pošteđena emisija koje se emituju direktno, kada je svako suočavanje sa kamerom „trenutak istine“.

Prevarila sam se. Ne možeš da budeš deo televizijskog tima, a tada je programska šema bila „krcata“, a da izbegneš emisije uživo. Imala sam bar sreće da je moj tv debi bio predviđen za 1.decembar, pa se tema sama nametnula – Svetski dan borbe protiv HIV-a.

Naoružala sam se podacima, napravila beleške, smislila uvod i teze, pripremila odgovorajuće „pokrivalice“ i priloge, pozvala kompetentne goste i nastojala da pozitivnim mislima oteram tremu. Ostalo je samo da se „poklonim i počnem“. Pa, radila sam na radiju milion puta emisije istog tipa. Uostalom, tamo je sve „live“.  Ali, ovde se i vidiš…tvoju nervozu ili nesigurnost gledaoci mogu lako da primete. Osim toga, opterećuje te i bezbroj tipično ženskih sitnica, kako sediš, kakva ti je frizura, da li ti je šminka na mestu…

Kada su se nakon uvodne špice kamere uključile nestalo je sve što me je plašilo i zbunjivalo. Sve je došlo na svoje mesto, a sat vremena je prošlo za tren. Mislim da u nekom od starih albuma imam i fotografiju uslikanu te večeri, kao uspomenu na moju prvu „živu“ emisiju. Posle su se nizale…

Sećam se i još jednog događaja od 1.decembra, koji se zbio nekoliko godina ranije, možda 1996. Tada sam kao mlad novinar, potpuno fascinirana životnom pričom koju je u tadašnjem Domu vojske srednjoškolcima  ispričao Ivan Radojčić, čovek koji se prvi javno usudio da kaže da ima HIV, samoinicijativno odlučila da ga nakon tribine dovedem u radijski studio. Koleginica koja je vodila emisiju, a koja je inače „pratila“ zdravstvo i koja je nakon napuštanja novinarstva postala deo zdravstvenog sistema, bila je totalno šokirana, paralisana strahom, predrasudama i neznanjem. Vodila je računa da sedi što dalje od Ivana, a nakon njegovog odlaska bacila je čašu i šoljicu koje je on koristio i besomučno prala ruke do odlaska kući, a prozori studija morali su da ostanu otvoreni ceo dan po ciči zimi. Čak se i njen muž ljutio što je ona pristala da razgovara sa njim, rizkujući „da se zarazi“.

Imala sam zadovoljstvo da sa Ivanom, i na televiziji, uživo, razgovaram još mnogo puta, sve dok 13 godina kasnije nije izgubio bitku s HIV-om koju je tako hrabro vodio.

Ne znam ni sama koliko sam televizijskih emisija uradila. Bilo je i onih „specijalnih“ koje događaji diktiraju, pa ti pripremljene „košuljice“ ništa ne znače, kao što je bilo tokom katastrofalnih poplava 2010.godine. Ali, kad se jednom pokloniš i počneš, posle sve lako ide…

IZVOR FOTOGRAFIJE: www.york.ac.uk