Povratak na Santorini, 20.deo

Kuća u Imerovigliju, u kojoj sam živela tri godine, udaljena je od mesta na kojem sada sedim tek pedesetak metara, nema ni dva-tri minuta hoda. Osećam je kao da i dalje živim u njoj. Promenili su je, okrečili u sivo-plavu boju, zamenili stolariju.

Imala je dva ulaza, ali smo koristili onaj sa stepaništem iz sokaka. Sa drugog ulaza izlazili smo na terasu koja je gledala na centralnu ulicu koja vodi ka Iji. Saobraćajna gužva tokom leta je neopisiva. Volela sam da tokom tih popodneva i večeri uživam sa decom na njoj.

Pišem o kući kao da je više nema, ali u stvari nema nas u njoj. Sada tu živi Marketusi, nekada desetogodišnja devojčica crnih dugih pletenica, oniža, punačka. Deca su je obožavala.
Blizina kuće u meni budi nostalgiju i sećanja sama naviru.

Želim da pišem o mojoj majci Miri koja je na Santorini dolazila tri puta kako bi bila sa unukama. Prvi put je to bilo 1996. godine. Živeli smo u maloj kućici na obali mora u Kamariju, odmah pored nekadašnje fabrike čeri paradajz pirea. Tada smo imali samo Konstantinu, kojoj je bilo nešto više od godinu dana. Ona i baka uživale se u moru, suncu, pesku igranju… Mami je baš bilo lepo. Iako je mesec i po dana pre dolaska operisala žuč, to je nije sprečilo da sa jednom laganom putnom, žutom kožnom torbom doplovi do nas.

Sledećeg leta već smo živeli u ovoj većoj kući u Imerovigliju. Mama je sa ostatkom moje porodice došla kolima i brodom “El Greko” iz Soluna. Putovali su skoro 20 sati. Tog dana je luka bila krcata brodovima, kao da su se turisti sa svih strana sveta sjatili na Santorini. Dok sam silazila niz vijugavi, izuzetno strmi put, pristaništa se nije video od ljudi. Prvo što mi je brat rekao kada me je ugledao jeste da su zbog mene doputovali “na kraj sveta”.

I tada nam je bilo prelepo. Mama je ostala još mesec dana duže kako bi čuvala unuku, tada još jedinicu. Kako bi mogla da produži boravak na ostrvu, u ono vreme kada su vize bile neophodne, sredili smo u ovdašnjoj bolnici da je vode kao da je na lečenju. Smejale smo se tome. Pristajala je na sve samo da bude što duže sa nama i da nam pomogne koliko god može.

Treći i poslednji put došla je na Santorini proleća 2000.godine i tada je, kako je govorila, “prekrižila Grčku sa mape sveta zauvek”. Imala je 64 godine i više joj nije bilo baš jednostavno da se sama upušta u takvo putešestvije, ali joj i od samog polaska ništa nije išlo naruku. Nisam mogla da je sačekam u Atini jer je bura u noći pre mog polaska bila strašna,7-8 bofora, i brodski saobraćaj je bio obustavljen .

Organizovala sam da je moji dobri i dragi prijatelji Venci i Marija sačekaju na železničkoj stanici u Atini. Kada je izašla iz voza, ne znajući da me neće naći, upala je u policijsku kontrolu do zuba naoružanih policajaca sa fantomkama na glavama. Ugledavši u jednom trenutku jedino poznato lice, razdrala se: “Venciiii, zarobili su me karabinjeri!”. Kod Marije i Vencija u Kipseliju ostala je nekoliko dana dok nije prošla bura.

Tada je već bila rođena i Aleksandra, koja je tek naučila da hoda. Bili smo u istoj kući ali je godišnje doba bilo drugo. Sve je bilo drugačije. Duvao je vetar neprestano, bilo je hladno, vlažno, sa puno oblaka koji su plutali pored prozora kuhinje ili se dugo zadržavali na terasi. Nimalo prijatan osećaj za nekog ko je navikao na drugačiju svakodnevicu, u drugačijem ambijentu, gradu, kući, klimi…
Frizura, koju je svakodnevno pravila uvijajući metalne papilotne, bila je neodrživa zbog prevelike vlage, a moja majka se bez natapirane kose nije osećala dobro u svojoj koži.

Uglavnom je bila sama sa devojčicama, koje su se u prvih mesec dana njenog boravka razbolele i preležale male boginje, jedna za drugom. Naš način života, svakodnevna događanja i višečasovno odsustvovanje od kuće, nisu joj prijali i bila je pod pritiskom. Ja sam non stop bila preumorna a trudila sam se da sve funkcioniše što je najbolje moguće. To nije bilo tako. Posle dva i po meseca rešila je da se vrati u Srbiju. Našla sam ženu da čuva devojčica, tako da smo se mama i ja, na obostrano zadovoljstvo, rastale u luci jedne hladne, vetrovite večeri. Sećam se da joj je iz jedne male torbe virio pelcer roze lijandera . Rekla mi je:”Pod hitno skupi decu i pravac kući!”

To sam i uradila godinu dana kasnije. Bila je srećna zbog moje odluke. Uživala je u svojoj kući, sa unučićima oko sebe, kuvala nam je, pravila najbolje čvarke na svetu i baš, ali baš brinula o svima nama.
Hvala joj na tome ! Njen majčinski savet pomogao mi je da razmislim i donesem odluku o povratku u Srbiju. Možda je to i najbolje što sam dobila od nje. Hvala Bogu da sam je poslušala jer sam uz pomoć svih ukućana, bez mnogo bura i vetrova, odgajila dve divne devojčice.

O njenom poslednjem boravku na Santoriniju nismo puno ni pričale. Ostalo je to iza nas. Umrla je 2007.godine i na sahrani nisam plakala, iako nam je dok je bila živa govorila da obavezno plačemo, brat i ja. Majka Miro, tada nisam plakala ali danas,10 godina od tvoje smrti, na Santoriniju, dok ovo pišem, suza suzu stiže. Počivaj u miru i neka ti je laka zemlja!