Povratak na Santorini, četrnaesti deo

Najveća od desetak crkava u Imerovigliju je Malteza. U njoj su krštene moje ćerke, svaka na svoj imendan, što u Grčkoj nije običaj. Starija, Konstantina – Theologija ( kojoj je drugo ime po baki Grkinji) krštena je 21. maja 1997.godine, dok je 31. avgusta 2000. bilo krštenje Aleksandre – Ekaterini, koja nosi ime po grčkoj tetki.

Krstiti decu u Grčkoj je životni događaj za roditelje, kao i za one koji ih krste jer im postaju roditelji pred Bogom. Mi imamo dve kume, Evu i Meri, koje se ovde zovu nones. Obe su moje drugarice i ostale smo vrlo bliske svih ovih godina.

Interesantna je priča kako je crkva, sagrađena negde u 18.veku, dobila ime. Jedan kapetan, poreklom sa Sant Irinija, plovio je tada morem. Mornar na krmi je jedne noći ugledao svetlost u daljini. Obavestio je kapetana. Iako su plovili u pravcu svetlosti, ona je uvek bila na istoj razdaljini od broda, tako da je kapetan odlučio da pošalje mornara sa barkom da vidi šta je u pitanju. Kada se mornar približio video je Bogorodičinu drvenu ikonu kako pluta u sred svetlosti. Uzeo je je i odneo na brod. Sve se to dešavalo u blizini Malte, pa je kapetan ikonu prozvao Bogorodica Malteza. U povratku je otplovio do Odese, natovario pšenicu i dva zvona napravljena od čelika i bakra, težine 1.300 kg i 1.100 kg. Zajedno sa ikonom dopremio ih je na Santorini i uz veliku pomoć porodica svih pomoraca sa ostrva, sagrađena je crkva.

Građevina je stradala u zemljotresu 1956. godine, ali su meštani ponovo izgradili crkvu na istom mestu. Sve ovo ispričao mi je barba Artemis koji je, nakon zemljotresa, učestvovao u izgradnji crkve.
Zvonik je visok dvadesetak metara, odvojen je od crkve, i napravljen je od crvenog magmatskog kamena.

Unutrašnjost je zapanjujuće prelepa i bogata drvenim, srebrnim i zlatnim detaljima. Crkve oblasti Kiklades, gde se nalazi i Santorini, uvek su okrečene u belo sa karakterističnom zaobljenom kupolom plave boje.

U selu ima još nekoliko velikih i pedesetak malih crkava, kao i manastir u kojem se ravnaju po našem kalendaru, odnosno starom, kako kažu Grci.

Otkako sam sa vratila na ostrvo išla sam u crkvu na tri nedeljne liturgije. Na mestu koje je za mene lična svetinja, prvi put sam bila zbunjena i zatečena. Nisam mogla da poverujem da sam ponovo tu posle 16 godina. Prilikom drugog odlaska već sam prepoznala ljude u crkvi, nekadašnje komšije. Neki od njih su prepoznali mene i na kraju liturgije mi prišli.

I sada, kao i tada, o čistoći i urednosti ovog svetog hrama brine kirija Kaliopi, moja nekadašnja stanodavka. Najviše ju je interesovalo šta rade devojčice. Smejale smo se za to “devojčice” jer ih ona tako pamti. Njena ćerka Marketusi, jedina koju poznajem sa tim imenom, sada ima 28 godina i sprema se za udaju.

Prilikom trećeg odlaska na nedeljnu liturgiju već sam se osećala kao meštanka, kao da nikada nisam ni odlazila sa ostrva. Sedela sam sa najstarijom od četiri ćerke barba Artemija, i njenom unukom. Na kraju sam dobila dozvolu od popa Panajotisa da slikam unutrašnjost crkve. Najinteresantnija informacija tog jutra za mene je bila da pop ima svoj blog i da je jedan od najpraćenijh i najpopularnijih blogera grčke pravoslavne crkve. Dao mi je broj svog mobilnog, tako da ću sve zanimljivosti koje budem saznala od njega preneti na papir.

Posle 16 godina odsustva, radujem se povratku i sa nestrpljenjem očekujem nedeljne liturgije u Crkvi Malteza.