Proleće mi budi sećanja

Držim se dalje od posebnih mesta i čuvam  se sećanja na važne datume i momente bliske srcu. Sve је to pepeo bivših dana, ali znam da je dovoljna samo iskra da se sve ponovo razgori i rasplamsa.

Ponekad me zavara miris tek procvalih ljubičica, prolećni lahor koji mi svojim dahom miluje lice ili vedro noćno nebo izatkano zlatnom srmom zvezdane prašine, pa se sećanja, nepozvana i duboko u duši sakrivena, ponovo jave.

I ja, potpuno nesvesna, silazim sa staze koju sam zacrtala i krećem prečicom nemira. Sa svakim novim korakom upadam dublje u vrtlog prošlosti, zavarana mislima i osećanjima. Maštam! Sanjarim! Prepuštam se iluzijama…

Zavaravam samu sebe, znam. I ne mogu da se oduprem…Nisam jaka, iako tvrdim da jesam, nisam ni hrabra, ni odlučna…Ne, to je samo maska kojom prekrivam svoje strepnje i nemire, i pusti nezaborav…

Puštam da moje samozavaravanje dobije još jednu bitku pred razumom i stvarnošću, iako podsvesno znam da će stvarnost, ta surova stvarnost koja me boli i pred kojom bih rado da žmurim, odneti konačnu pobedu.

Bez snage i volje da se oduprem i menjam, osećam kako se u meni bude nemiri dok koračam hodnicima prošlosti i u misli prizivam mirise nekog prohujalog vremena. Čujem i tihi šapat koji mi opija čula, svaki put iznova…

Čarolija ne traje zauvek. Bajke ne postoje. Davno prošla priča ostaje samo to, pluskvamperfekat. I ja, iako to želim svakim atomom svog bića, ne mogu da uobličim „happy end“.

Sakupljam snagu, zaključavam emocije, odupirem se nemirima, vraćam masku na lice i nastavljam svojim putem, iako znam da je pitanje trenutka kada će vatromet sećanja ponovo bljesnuti pred mojim očima.

AUTOR TEKSTA: Nina Stojanović

IZVOR FOTOGRAFIJE: youtube.com