Moja prva „pisanija“ sežu iz ranoškolskih dana, kada sam otkrila da je najsigurnije oblikovati misli – u vazduhu. Niko ne vidi i ne čuje a ipak postoji. Bilo je večeri kad sam jedva čekala da legnem u krevet i pišem kažiprstom u prazno. Pa izbrišem, i tako dok se ne umorim. Ta navika ostala je do danas, samo sada „šaram“ po jastuku, desi se, tokom dana, i po stolu, nogama. Gde mi je zgodno a niko ne vidi.

Kada sam, sticajem okolnosti a ne željom, upisala novinarstvo, moj četvorogodišnji sestrić me je upitao: Tetka, a hoćeš ti da prodaješ novine na kiosku? Za njega je to bilo novinarstvo. Za mene, prinuda i nepoznanica.

Teoriju i praksu novinarstva su mi predavali vrhunski novinari. Izvanredni Sergej Lukač, na primer, zbog kojeg se svojevremeno kupovao NIN, kultni časopis. A bio je sportski novinar. Tada sam shvatila da nije važna oblast o kojoj pišeš i da ne postoje velike i male teme, nego veliiki i mali novinari. Još pamtim zvuk pisaće mašine mada nikada nisam imala strpljenja da naučim „slepo kucanje“. Odavno sam shvatila da bi mi dobrodošlo jer i dalje nabadam na tastaturi.

Danas, posle 30 godina rada u štampi, radiju i na tv, znam samo jedno: novinarstvo nije profesija nego služenje, nekom za nešto malo para. Što manje znaš više vrediš. Nekome, za ciljeve i ideale koji nisu tvoji.

U mom slučaju znanje i iskustvo bili su prepreka. Nekad manja nekad veća ali uvek smetnja.

Možda sam zato ušla u svet blogera. Zbog slobode da kažem ono što mislim a ne ono što drugi žele da čuju. Da podelim sa drugima zapažanja, bez ikakvih pretenzija da sam nešto posebno. Sad sam samo svoja, trebalo je vremena i hrabrosti da krenem tim putem. Ušla sam u pravi voz.

IZVOR FOTOGRAFIJE: www.hereman.com

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail
Last modified: 13. новембра 2014.

Author