Nešto sasvim lično

Na kojoj zvezdi snevaš?

Koliko samo puta na dan pomislim „Pitaću Slađu…“, ili se uhvatim za telefon u želji da joj nešto ispričam, da sa njom nešto podelim, da me posavetuje, ohrabri, uteši, kao što je to činila u bezbroj prilika ranije.

I kad se trudim da ne razmišljam, jer su rane još sveže i bolne, nema dana da u mislima sa njom ne razgovaram. Bar na tren. Zna ona čime je ispunjeno moje vreme, šta me raduje, a šta tišti, za čim uzdišem, čemu prkosim…

Ja sam ta koja ne zna na kojoj se zvezdi skrasila njena duša i koliko ta zlatna prašina kojom nas, kad je vedra noć, sa svoje zvezde posipa, unosi čaroliju u ono što nam se svakodnevno dešava. A svoje je moći sigurno uplela, jer su mnoge stvari strašne, nedokučive, na izgled nerešive, došle na svoje mesto.

Samo je njeno mesto prazno. Znam da je najteže Maji i Milici, i njenom bratu blizancu i sestri koju je neizmerno volela, ali tu prazninu u mojoj duši ne mogu da popunim…

sladja-suza

Od Tri jerarha do Svetog Vasilija tačno tri meseca. Toliko je prošlo otkako Slađe nema. I dalje ne verujem da je to zauvek, sve mislim pojaviće se, vratiće se…Kada je pred Božić otišla u Novi Sad bilo je to na nekoliko nedelja. Ko je mogao i da pomisli da se sa tog puta nikada neće vratiti.

Nisam religiozna i ne verujem u razne „obrede“ koje ljudi u ovom kraju poštuju, ali sam počela da hvatam sebe kako za njenu dušu „namenjujem“ ne samo ono što znam da je volela, kao „čoko šeri“ ili čokoladno mleko, već i miris proleća, pogled s prozora iz kancelarije koju smo delile, dobru knjigu koju čitam, pesmu koju čujem, romantičnu komediju u kojoj uživam, tekst koji kucam…

IZVOR FOTOGRAFIJE: europapress.es

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

9 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.