Šumore školjke na mom dlanu

Iz ukrasne kutije sa police u spavaćoj sobi pažljivo, kao najveću dragocenost, uzimam jednu po jednu školjku i ređam na dlanu leve ruke. Zagledam ih radoznalo i prstima nežno prebirem po reljefastoj ljušturi. Kao da svaki nabor tajnu krije…i ne samo onu iz dubine mora, već iz čudesnih valova duše.

Iz najveće spirale, kao optočene ružičastim sedefom, čujem šumorenje Egeja i šapat zvezda prostrtih na nebeskom svodu satkanom od sna i misterije.
Čujem i svoje reči, prepoznajem svoje želje izmaštane na tankoj liniji koja stvarnost od sna razdvaja.

Utisnula sam ih čežnjom koja se ne da ni naslutiti, a ta je najgora. Izjeda dušu i telo, pravi kratere na srcu, zamagljuje vid, čula u osetljive strune pretvara.

Kad školjku prislonim na plavu mrežicu vena koja se na nadlanici širi, osećam njeno pulsiranje u nemom impulsu što nam misli spaja. Ne moraš reči na glas izgovoriti, ja ih čujem, osećam svaki damar, svaki uzdah.

Ljubavna priča koja traje. Putuje kroz prostor i vreme. Čini mi se vekovima i tu i ovde…
Najstarije pronađene školjke kriju istoriju dugu čak 130 miliona godina. Duže od večnosti…Tu smo i mi prećutnim pristankom utisnuli svoje tragove, svoju priču.

Ima noći kada je šapat koji se iz školjki kraj mog uzglavlja čuje suviše glasan da bi se tišina sna na kapke spustila. U njemu čujem šum tvojih sećanja dok prebireš po mislima u kojima smo mi kakvi smo nekada bili, bezbrižni, opijeni nadom.
Tada nasumice iz kutije, kao čarobnjak, izvlačim jednu od sitnijih, plavičastim dubinama sna ukrašenu tajnu i šaljem je u noć da te umirim.
Kad šapat prestane znam da smo u zajedničkom sazvežđu zagrljeni utonuli u naše sne, ispunjeni iskonskom harmonijom i mirom.

Na raskršću zime i proleća, dok balansiramo između sunca i snega, starih planova i novih želja, mogućnosti i ograničenja, tu su školjke da nas svojom mudrošću umire. I dok ih danas prebirem na svom dlanu znam da će sve biti kako treba…

foto:pixabay