Душица у Души – свето биће жене

Хладне и снежне зиме ’68. у вечерње сате, најпре сам видео њене очи. И себе у њима, довека.

Од када сам упознао Душанку, моју Душицу у Души, више нисам исти, ни сам, јер ме је, у сваком погледу, њена савршена појава сасвим озарила и преобразила. То није била еволуција већ револуција у мом животу, темељни преокрет, диван упут у брачну луку. Била је за мене једно ново, савршено, искрено, спонтано и самопрегорно биће, без мане и без кварне рачунице. И остала таква, ево је томе проминуло 46 година. Постала је Веста (богиња огњишта) или весталка наше заједничке куће.

Никада у животу није потрчала и никада није закаснила.

Понекад је бивала сетна, не задуго. Волела је, знала и хтела запевати, веселити се, заиграти, али не увек и за појас заденути. Беше широке руке. Давала је сиротињи и ”сиротињи”. Често је унапред трошила, никад на себе, већ на нас, њене.

Обожавала је кафану (заједно смо уживали у близу 1.000 разних кафана, у многима и више пута), најрадије слушала музику тамбураша, староградску и народну, али и шлагере.

Знала је изабрати кога ће волети, имала осећај за људску доброту, сузу туге и радости. Волела је годишњи одмор, море, а мрзела комарце… Ако је неког прихватила, а још и заволела, благо њему, тај је спашен док је она здрава и жива! Њој би одговарао опис Лазе Лазаревића: ”о, како је лепо живети за другог”, а додао бих – и кроз другога и у другоме. Уживала је у мало вермута и битера, затим помало у ракији и вину, а потом ликеру и бермету, ређе у пиву или шприцерима, али у соковима и чају – никада!

Душица се тако природно, готово инстинктивно, зна поставити између личне среће и породице, између свог задовољства и туђег бола, између себичности и љубави за друге, драге, али блиске.

Она је остала особа судбине, њој се исувише препушта и, сасвим српски, сматра је пресудном, јер се, наводно, на усуд не може утицати, а то је (можда) заблуда.

Душица је врло духовита и писмена, склона низовима дивних реченица, без одважности да пише, али је оно мало написаног дубоко и високо надахнуто. Она је бистра, разложна и увек галантна. Не воли лекаре, плаши се неке лоше здравствене истине више него саме болести.

Љубав не изјављује већ примењује као најдубљи осећај, дупли или повратни шав – док волиш – вољен си, ако дајеш – добијаш, када шаљеш – враћа ти се.

Морално чиста, стамена, стабилна у мишљењу, непоткупљива и склона жртви за све ближње које је прихватила као такве. Увек ми је прелепа, шармантна и опојна, пред њом, узвишеном и добром,  стојим препун поштовања, па се поносно, наглас па и немо, хвалишем њом…

Ни лагала ни крала.

Колико вреди такво биће? Ако се наши потомци буду имали чиме поносити, то свакако више треба да захвале Душици него мени. Жена које нема. Жена с карактером чистог образа. Жена за сва времена.

Она својим бићем и делом свакога дана заслужује већу љубав него дан пре. Привилегија је живети поред ње и са њом, јер је одувек била личност и зрачила спонтаним ауторитетом. Помирио сам се са мојим (и мојих предака), али не могу са њеним нестанком (ни наших потомака)!

Млађа (25. август 2014)

ФОТОГРАФИЈА : Сликано да увек цвета за Душицу