Danima već razmišljam o Božiću i Badnjem danu, kao praznicima mira, ljubavi i praštanja. Toliko se toga nakupilo u meni, da će me plima progutati ako u sebi ne nađem snage da oprostim onima koji su mi svesno ili nesvesno naneli bol. I  to ne zbog toga što oni zaslužuju oproštaj, već zato što je meni potreban mir. Uhh, nisam dobra u opraštanju…ne ide mi baš. Možda i zbog dobrog pamćenja, koje je često usud, a ne dar. Nešto bih ponekad volela i da zaboravim, ili možda da selektivno odložim u fioke sećanja, ali ne može se tako…Lakše je reći zaboraviću, oprostiću, nego to i uraditi. Niko voljom, ni zaklinjanjem…