Otvaraju se velika, dvokrilna, staklena vrata i reka ljudi izlazi iz bioskopa…Budim se, a ta slika ostaje u mom sećanju i kad pod jutarnjim zracima sunca sa trepavica iščeznu i poslednji tragovi upravo odsanjanih snova. Prepliću se u njima i znani i neznani ljudi, poznati i nikad viđeni predeli, emocije svih boja, događaji odživljeni u prošlosti ili mašti. I dalje je pravo čudo kako iz najdubljih sećanja tek tako izrone neki detalji, davno zaboravljeni. Bioskop iz mog sna ne radi već četvrt veka, a i desetak godina pre nego što su pokretne slike zauvek zamrle na velikom belom platnu, i za ulazak i za izlazak publike koristio se samo prednji,…