-
I novinare ubijaju, zar ne?
Javnost ovih dana polemiše da li je novinarka jedne nacionalne televizije životno ugrožena, šta je to govor mržnje i poziv na linč, a u medijima, u zavisnosti od toga čiju politiku zastupaju, dijametralno suprotni stavovi, svako vidi istinu iz svog ugla i brani je do poslednje banke. Kolegijalne solidarnosti odavno nema. Kao ni nezavisnog novinarstva, da se ne lažemo. Užasavam se nasilja i primitivizma, a posebno onih koji prstom upiru na sve koji misle drugačije. Posledice sam osetila i na svojoj koži. Zbog političkih sukoba dve oštro suprotstavljene strane i dva izborna ciklusa za manje od godinu i po dana, moje kolege i ja smo 2012. i 2013. godine bili…
-
Novinar sam, tim se ne dičim
Moja prva „pisanija“ sežu iz ranoškolskih dana, kada sam otkrila da je najsigurnije oblikovati misli – u vazduhu. Niko ne vidi i ne čuje a ipak postoji. Bilo je večeri kad sam jedva čekala da legnem u krevet i pišem kažiprstom u prazno. Pa izbrišem, i tako dok se ne umorim. Ta navika ostala je do danas, samo sada „šaram“ po jastuku, desi se, tokom dana, i po stolu, nogama. Gde mi je zgodno a niko ne vidi. Kada sam, sticajem okolnosti a ne željom, upisala novinarstvo, moj četvorogodišnji sestrić me je upitao: Tetka, a hoćeš ti da prodaješ novine na kiosku? Za njega je to bilo novinarstvo. Za mene,…
