-
Muke po Majdi
Rano zimsko, sunčano jutro. Opasana keceljom posutom ružama u nijansama od bledo roze skoro bele, preko zagasite roze, golubije sive i bebi plave, svetlo maslinasto zelene i jasnih debljih crnih linija koje celoj slici daju utisak vitraža, keceljom kupljenom u Glazgovu u Čajdžinici koju je projektovao čuveni Čarls Renije Mekintoš; stojim u svojoj ne velikoj kuhinji ispred pirgavo sive radne površine na kojoj se pod belom lanenom krpom sa dve crvene pruge već odmara i polako deblja šest jufkica, okruglašnih, mekanih i toplih kao moji obrazi. Za koji trenutak svaku od njih ću uz malo brašna rukama razvući u ne tako savršen kurg u procesu nastanka „ičli ekmek-a“ ili „turske…
-
Majdanpečani u “Zvezdi Orijenta”
Moja baka, mama i ja čitamo istu knjigu. Zvuči gotovo neverovatno da tri generacije žena istovremeno upija svaku napisanu reč, beležeći podatke, primedbe, sećanja. Nije to ni bestseler, ni neko lako štivo koje bi u isti mah zainteresovalo staru gospođu koja je nedavno proslavila 94.rođendan; damu u najboljim godinama koja ne zna kako da penzionerskim danima obuzda svoju neiscrpnu energiju i njenu dve decenije mlađu kopiju, obuzetu ludilom svakodnevice. Pitam se koliko Majdanpečana i njihovih potomaka sada čita istu knjigu, i mogu li se oni sresti na njenim stranicama kao u Petrovićevoj “Sitničarnici kod srećne ruke”? Da, susreću se sigurno jer su im sudbine neverovatno isprepletane. Susreću se i oni…
-
Iz starih albuma
Uvek ponosno ističem odakle sam i da su moji preci, s obe strane, starosedeoci Majdanpeka. Detinjstvo kraj Peka, bezbrižne dane u ulici opojnog mirisa lipe u kojoj sam odrastala, sve blagodeti malog, mirnog grada gde se svi poznaju, ne bih menjala ni za šta na svetu. Otišla sam iz grada nakon osnovne škole, ali me koreni vežu, tamo su moji roditelji, rodbina, prijatelji. Prepričavam često kako moj otac kao argument za ostanak u Majdanpeku poteže i to što seni naših predaka počivaju na starom gradskom groblju. Pre nekoliko godina neko je na fejsbuku pokrenuo grupu „Bilo jednom u Majdanpeku“. Bila sam oduševljena, fanatično sam čeprkala po starim porodičnim fotografijama tražeći…
-
Praznovanje pravih vrednosti
Aprilsko sunce upeklo kao junsko, miris tek probuđene prirode, žubor hladne rečice koja se iskrada iz Rajkove pećine, graja naših dečaka koji bi istovremeno i da pecaju i da igraju fudbal… Toliko divnih doživljaja, davno nasumice skrajnutih zbog velikih stvari kojima robujemo svakog dana, odjednom vaskrslih baš na praznik. Na Vaskrs. Svemu su kumovali naši kumovi, Tereza i Igor. Isplanirali su da praznik provedemo u prirodi, kao nekada, veselo čavrljajući uz roštilj, badminton, tablić. Za avanturu u prirodi bili su potpuno spremni, za razliku od nas koji smo zaboravili kako izgleda provesti ceo dan na čistom vazduhu. U nekoliko cegera bilo je spakovano sve što nam je bilo potrebno, od…
You May Also Like
Grabi od života
“Veruj u sebe – bolji si nego što misliš”
Ples je tajni govor duše
-
“Jer snovi (najčešće) vrede tek kad s tobom osede”
Stigao je gospodin sa leptir mašnom! U ovo malo reči ušuškalo se toliko ljubavi i radosti da ne postoje ni najprefinjeniji treptaji duše koji mogu dočarati naše emocije i uzbuđenje koji su pratili susret dve prijateljice i njihovih porodica nakon skoro tri decenije neviđanja. Kad doživiš tako nešto prva je pomisao “sad mogu da umrem” jer osećaš kao da sve sva blagost i milost ovog sveta udružila da te nagradi za upornost, strpljenje i silnu želju da bar još jednom zagrliš najbolju prijateljicu. Za kojom sam tragala tri decenije, a moja starija ćerka 15 godina. Trag joj se gubio u vihoru rata, udala se, promenila prezime i kao da je zauvek nestala.…
-
Ove ptice ipak polete
Dugo smo želele da posetimo jedno lepo mesto u Boru o kojem se premalo priča. Ustanova za dnevni boravak dece ometene u razvoju „Mozaik“ Bor dočekala nas je širom otvorenih vrata i srca! Okitili su jelku malo ranije, da nas i ona dočeka! Ovde, već kako kog dana, boravi od 25 do 30 devojčica i dečaka. Najmlađi ima 5 a najstariji 26 godina. U toj porodici ima dece sa Daunovim sindromom, autistične, sa Retovim sindromom, dece sa lakim, umerenim i teškim intelektualnim smetnjama u razvoju, ali i kombinovanim invaliditetom, cerebralnom paralizom. I svi su iskreni i divni. Svako je priča za sebe. Kod njih nema tajni i sve se čini…
-
Deda Mraze, donesi nam…RADOST!
Nema potrebe da se kladimo. Svi znamo da su naša nestašna i, ponekad, neposlušna mala deca najbolja u – decembru. A znamo i zašto. Tu je negde Deda Mraz koji ih posmatra i ocenjuje jesu li bili dobri pa da im donese željenu igračku. O čemu danas naše ćerkice i sinovi maštaju? Jesu li za lutkice i autiće koje smo mi nekada priželjkivali, loptu, bojanke, batu ili seku? Ne znam, samo slutim da to nije više u modi. Bar ne u uzrastu od sedam – osam godina. Video igrice, mobilni, pa neki bicikl sa xy brzina, tablet, laptop…to su, bojim se, želje naših mališana. Ništa novo pa ni strašno, reći…
-
“Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje”
Uvek kad sretnem porodicu u kojoj ima dece sa posebnim potrebama osetim snažnu empatiju i dugo me muči pitanje kako ti ljudi žive. Nedavno sam, na jednoj slavi, zapazila lepog crnomanjastog mladića po čijim se pokretima i ponašanju, a ne toliko izgledu, primećivalo da je drugačiji. Pored njega sedela je lepa i nasmejana mlada žena, a sa druge strane, naočit crn muškarac. Sticajem okolnosti, gosti su počeli da pričaju o njima. Imaju tri sina, dva su studenti a ovaj srednji je rođen kao autističan. Slutila sam tešku priču pa sam se, poznajući njihove kumove, kasnije raspitala. Tako sam saznala da lepa mlada žena nije njihova majka, već žena njihovog oca.…
-
Izvinite, koliko košta modrica?
Bila mi je koleginica…Ustvari, osoba koja je sedela u istoj kancelariji sa mnom. Ali, ima muža koji je sa velikim bosom „bio dobar“. Jednom nas je razgovor naveo na temu pravih vrednosti u životu. Izvalila je, kao iz topa, „najvažnije je imati pare, po tome te prepoznaju i vrednuju“. Misleći da nije ozbiljna, nastavila sam priču da se do uspeha i ugleda dolazi obrazovanjem, stručnošću, pa vaspitanjem, manirima, napornim radom, učenjem. Na to je ona, krajnje začuđena, rekla „Ma, gde ti živiš? Sa kim se družiš? Ko još ceni znanje i rad? Ako imaš pare, sva su ti vrata otvorena, možeš da budeš gde hoćeš, da radiš šta god želiš…
