-
Noć je, Peđa
Juče je preminuo moj kolega Predrag Peđa Ivković, novinar iz Bora. Otkako sam to saznala ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu, mada moj razum ne prihvata da ga više nema. Milion puta sam pročitala izjave saučešća na netu, pogledala njegove fotografije, statuse na fejsbuku, fragmente emisija koje je radio. Ne mogu da kažem da smo bili bliski prijatelji, bili smo kolege koje se uzajmno cene i poštuju, raduju kad se sretnu. Ne znam koja je bila njegova omiljena pesma, gde je voleo da putuje, o čemu je maštao pre spavanja, ali znam da je bio neiskvaren dečak u telu odraslog čoveka. Dečak pun optimizma i vedrine. Godine provedene…
-
“Veruj u sebe – bolji si nego što misliš”
Još malo pa će godinu dana otkad je nema. Kad je otišla, napisao sam o njoj nekoliko reči. Tu sam žalio i za pismom koje sam zauvek izgubio. Ovih dana shvatio sam da ipak nisam. Bila je to neka 2003. godina, ja sam bio uplašeni student iz provincije koji je dobio šansu da radi na, tada još velikom, Studiju B. Faksom mi je poslala pismo u kojem navodi banalne primere, a objašnjava suštinu novinarstva. Do tada, od nje sam dobijao samo packe i kritike, jer je verovala da će me tako naučiti. Ovde me je prvi put ohrabrila, a njeni saveti ostali su najvrednije znanje koje imam. “Učeniče, Beograd je…
-
Ciklama rapsodija
Kako ću se kog dana obući zavisi od mog raspoloženja i od misli koje mi se ujutru zalepe za trepavice vlažne od sna. Odustala sam davno od biranja garderobe unapred jer se dešavalo da se u odabranoj haljini ne osećam baš najbolje, ili mi boja ne odgovara. Šta ću i u kojoj boji obući, odlučuje pre svega moja podsvest. Iako često zažmurim pred onim što mi šapuće srce ili ponavlja razum, ne mogu pobeći ni od onog što me rastužuje i boli, ali ni od onog što mi duša želi. Ako, još usnula, na trepavicama ugledam dugine boje i osetim kako me preplavljuje radost, moj će izbor biti neka vedra,…
