-
“Veruj u sebe – bolji si nego što misliš”
Još malo pa će godinu dana otkad je nema. Kad je otišla, napisao sam o njoj nekoliko reči. Tu sam žalio i za pismom koje sam zauvek izgubio. Ovih dana shvatio sam da ipak nisam. Bila je to neka 2003. godina, ja sam bio uplašeni student iz provincije koji je dobio šansu da radi na, tada još velikom, Studiju B. Faksom mi je poslala pismo u kojem navodi banalne primere, a objašnjava suštinu novinarstva. Do tada, od nje sam dobijao samo packe i kritike, jer je verovala da će me tako naučiti. Ovde me je prvi put ohrabrila, a njeni saveti ostali su najvrednije znanje koje imam. “Učeniče, Beograd je…
-
Srešćemo se opet, draga moja!
Moje Slađe više nema…Sunce izlazi i zalazi, sati prolaze, pretapajući se u dane, a ja i dalje čekam da se desi neko čudo, da se probudim iz košmara koji već dugo traje, da o zid bacim čašu i razbijem maler…Svejedno, krhotine ostaju. Bila je hrabra, prkosna, nepokolebljiva. Veliko srce i meka duša u čvrstom oklopu oštrine i surove iskrenosti. Uvek je govorila istinu, koliko god bolna bila, bez ulepšavanja i uvijanja. Bila je spremna ruku u vatru da stavi za one koje je volela i da bez oklevanja pokaže prezir prema licemerima. Sa njom si uvek znao na čemu si. Mudra i realna, uvek je u profesionalnom svetu bila korak…
-
Novinar sam, tim se ne dičim
Moja prva „pisanija“ sežu iz ranoškolskih dana, kada sam otkrila da je najsigurnije oblikovati misli – u vazduhu. Niko ne vidi i ne čuje a ipak postoji. Bilo je večeri kad sam jedva čekala da legnem u krevet i pišem kažiprstom u prazno. Pa izbrišem, i tako dok se ne umorim. Ta navika ostala je do danas, samo sada „šaram“ po jastuku, desi se, tokom dana, i po stolu, nogama. Gde mi je zgodno a niko ne vidi. Kada sam, sticajem okolnosti a ne željom, upisala novinarstvo, moj četvorogodišnji sestrić me je upitao: Tetka, a hoćeš ti da prodaješ novine na kiosku? Za njega je to bilo novinarstvo. Za mene,…
