Šta Vas interesuje?
Da ti kažem šta mi je
30. октобра 2015.
1475 pregleda

Da ti kažem šta mi je

Mada sebe i dalje smatram devojčicom, podaci u mojoj ličnoj karti kazuju da sam pregurala već dva punoletstva, a i još mi nešto godina za kusur ostaje. Nemam sedih u kosi da to i dokažem, ali mi se oko očiju polako nazire tanana mreža bora. Postajem svesna da sam duboko zagazila u zrele godine kada počnem da se prisećam i da prepričavam događaje od pre nekoliko decenija.

Znam da bolest za godine ne bira, ali mnogi moji vršnjaci imaju neke tegobe, zdravstvene probleme, nasledne ili bolesti modernog doba. Ja, za sada, na svu sreću, ne.

To, naravno, ne znači da mi je sve potaman i da se nikada ni na šta ne žalim. Međutim, nisam nikada razmišljala da mi telo šalje signale, da mi ponekad govori da me bes izjeda, da me tuga mori, da mi ego plovi po nebesima… a ja ih ignorišem.

Danas sam na internetu naišla na kratak tekst o tome kako telo kazuje ono o čemu ćutimo ili ono na šta ne obraćamo pažnju, i da bolest u stvari predstavlja sukob između ličnosti i duše. Prema rečima autora, a nisam zapisala ko je u pitanju „rečnik“ bi glasio:
Prehlada „curi“ kada telo ne plače.
Bol u grlu „začepi“ kada ne možeš da saopštiš tugu.
Trbuh „peče“ kada bes ne uspeva da izađe.
Dijabetes „napada“ kada usamljenost boli.
Telo „se goji“ kada nezadovoljstvo tišti.
Glavobolja „pritiska“ kada rastu sumnje.
Srce „popušta“ kad je smisao života iscrpljen.
Grudi „pritiskaju“ kad ponos porobljava.
Pritisak „raste“ kad strah zarobljava.
Neuroze „parališu“ kada unutrašnje dete tiraniše.
Groznica „zageva“ kada odbrane eksploatišu granice imuniteta.
Kolena „bole“ kad se tvoj ponos ne saginje.

I, znate šta? Pronašla sam se. I te kako! Da, besna sam, ponekad i na sebe i na druge, ali češće na ono  što me okružuje i što ne mogu da promenim. Odatle bol, grčevi, nadutost…A i to što mi u poslednje vreme kao knedla stoji u grlu jeste tuga koju ne mogu da isplačem. Istina. Umem ponekad da kažem da me u grudima “pritiska”, a sada vidim da se to moj ponos buni…Srećom, nemam groznicu, ni neuroze, niti me srce popušta i pritisak raste. Teže stvari neći ni da spominjem. Daleko bilo,  rekla bi moja baba!

Bolest nas obaveštava svaki put kad skrenemo s puta i zato bi trebalo pomno da osluškujemo šta nam telo govori, da razaznamo osećanja i naučimo da ih “iznesemo” na pravi način. A to sa godinama nema nikakve veze…Možda s mudrošću? Emocinalnom inteligencijom?

IZVOR FOTOGRAFIJE: www.bigodino.it

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

6 Responses

  1. Skitarnik

    Odatle se valjda razvila ona holistička medicina koja u obzir uzima sve parametre, pa i stanje duha i emocija. Od svih boljki, ja imam samo PMS. Dobar mi imunitet ili se dobro borim sa životom!

  2. Suzana Stamenković
    Suzana Stamenković

    Rekla bih da si borac 🙂 Hrabro koračaj i dalje, a ja sam tu ako ti ikada bude zatrebala podrška

  3. Keva iPo

    Ima knjiga „Bolest kao govor duse“, sve pogadja…
    A lek, ako nekoga interesuje… mnogi kazu, Porodicne konstelacije. Ja krenula, javicu kako napredujem. Kolena me ubise…

  4. Suzana Stamenković
    Suzana Stamenković

    Držim te za reč ;). Inače, razumem kako ti je, i mene pritiska u grudima 🙂

  5. Marina Majska

    Ima nekoliko knjiga na tu temu. Šta god ko rekao, Lujza Hej je u knjizi Kako izlečiti svoje telo… prvi put dala spisak bolesti i emocija koje ih izazivaju. Kasnije su rađene i studije i određene klinike u Americi uključuju njen pristup u lečenju. Postoji još nekoliko dobrih knjiga prevedenih kod nas na tu temu… nije to ništa novo, samo smo mi zaboravili da osluškujemo sebe. Koliko god je to moguće. 🙂

  6. Suzana Stamenković
    Suzana Stamenković

    Često krijemo emocije, i pozitivne i negativne, ne samo od drugih, već i od sebe. One se gomilaju u nama, pa moraju na neki način da se ispolje…U pravu se, ne osluškujemo svoje telo. Ni dušu…

Ostavite komentar:

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Vaš najbolji prijatelj je:

Vidi rezultate ankete

Loading ... Loading ...