Ti si mi u krvi

“Toliko dugih godina, uzimanja, davanja, ostajem posljednji i prvi…”

U ovaj stih moje omiljene pesme “Ti si mi u krvi” smestilo se više od 40 godina moje naklonosti Zdravku Čoliću, njegovoj energiji, muzici, glasu, tekstovima, harizmi, magiji koju širi oko sebe.

Nema sumnje da je serijom koncerata na najlepši način zaokružio godinu koju smo ispratili pre dva dana. I kad ovih dana mediji naprave listu događaja koji su obeležili 2019. godinu, nema sumnje da će rekord koji je postavio napunivši Arenu čak šest puta, biti na njoj.

Svojom harizmom i toplim glasom Čola pravi čaroliju, a čim izađe na binu cela dvorana se ispuni posebnom energijum, a publika peva horski svaku pesmu. Tako je bilo čak šest puta, pred 150.000 ljudi, koji su želeli da magija traje celu noć. Među njima i ja…

Iako je ovo četvrti tekst koji pišem o njemu, mislim da će doveka biti moja neiscrpna inspiracija. Dovoljno je da prelistam sveske u kojima od 1978. godine sakupljam fotografije, intervjue i natpise iz štampe o njemu. Naravno, i svoje misli i zapažanja.

“Pojavio se jedan stasit mladić, vragolastih očiju i počeo je da osvaja nezadrživo devojačka srca. Svi ga ističu kao dobrog đaka, primernog sina, skromnog pevača, modernog mladića, pametnog i simpatičnog momka. Izdao je dve LP ploče, ”Ti i ja“ i “Ako priđeš bliže”. Pokušava da osvoji Evropu i verovatno će uspeti u tome”, napisala sam pored teksta kojim je najavljivana turneja “Ako priđeš bliže” i veliki koncert u beogradskom “Pioniru” sa gostima: Kornelijem Kovačem, Dadom Topićem, Jadrankom Stojaković i baletskom grupom Lokice Stefanović.

“Na pisma slabo odgovara”, nastavljam u tinejdžerskom nadahnuću, “Ja sam mu pisala sigurno 6-7 puta i nisam dobila odgovor. O njemu ima mnogo da se piše i ipak se ništa ne bi reklo. Ipak je on za sada najlepši, najinteligentniji, najšarmantniji i sve naj, naj…”

Imala sam talenat za pisanje i tada, pa sam negde u to vreme na literarnom konkursu “Tito, revolucija, mir” u svojoj školi osvojila prvo mesto i dobila “Pesmu”, prvi i najbolji roman Oskara Daviča. Koja su to vremena bila!

“Δοξα το Θεο”, što bi rekli Grci, iliti “Hvala, Bogu” da “Majne libe Strafko”, kako je naslov na strani jednog časopisa u mojoj svesci , nije otišao trbuhom za kruhom! Sitnim slovima podnaslov: “Aufiderzen, ali na kratko: Zdravko će živeti u Nemačkoj, ali će veoma često dolaziti na domaći teren.”

Kako znamo, od svega toga ništa nije bilo. Jedino su zagrebački “Jugoton” i studio “Barbarosa” u Minhenu profesionalno odradili svoj posao i nastao je album ”Ako priđeš bliže”. Za nemačko tržište snimljene su i dve pesme koje niti znam, niti mi se sviđaju. Sve u svemu – Auf Wiedersehen Deutschland! Ne mora biti u belom svetu da bi bio veliki pevač sa tako dugom karijerom.

Iako su još davno novinari prepoznali njegov talenat i prorekli mu dugu sjajnu karijeru, sigurno nisu ni u najluđim snovima mogli da zamisle da će i u 2020. godini Čola biti najpopularniji pevač na ex-yu prostorima, čije će pesme i dalje pevati svi, od Vardara do Triglava, od 5 do 105 godina.

O tome nije mogla da sneva ni ona devojčica koja je sa 12 godina počela da prikuplja njegove fotografije i tekstove o njemu. Ali ga je svih ovih decenija čuvala u duši…

“Čuvaj me u duši i onda kad misliš
da je prekasno za snove, za sve…”

https://youtu.be/GC7kEN16PiM

foto: fb Zdravko Čolić official/Željka Dimić i privatna arhiva