Ulica lipa
Opojni miris lipe širi se gradom, golica nozdrve i kao klupče satkano od slatkoće i čežnje na trenutak zastaje u grlu, a potom klizi ka plućima, ispunjavajući svaku alveolu nadom i životom.
Kako su stari Sloveni lipu smatrali svetim drvetom, ispod čijih su krošnji najmudriji od njih u proleće donosili važne odluke, gotovo da nema mesta u Srbiji čije trgove, parkove, ulice i dvorišta ne krasi ova lepotica, nežna kao slovenska duša.
Period cvata lipe, od kraja maja do početka jula, miriše na nežnost, prvu ljubav, snove na mesečini.
Zbog velikih vrućina lipa je ove godine rano procvala, pa su opali žuti sitni cvetovi već popločali dvorište pod mojim prozorom u Zaječaru, ali ne i u Majdanpeku gde je zbog veće nadmorske visine i drugačije klime lipa tek sada u punom cvetu. Ovde su se, evo na samom izmaku juna, za dva dana promenila dva godišnja doba. Sparno, sunčano vreme bez daška vetra zamenilo je olujno sivilo sa ogromnim kišnim kapima, ali je miris ostao. Blag, ali uporan, opuštajući, ali izazovan, budi čula, smiruje nerve.
Miris lipe uvek me vrati u detinjstvo. Bezbrižno,veselo, lagodno, kakvo se samo može poželeti. Detinjstvo u ulici lipe.
Nije to bio njen pravi naziv, ali zbog drvoreda raskošnih krošnji i mirisa koji opija dušu, taj potez od donje ulice do tunela, znaće Majdanpečani, nije se mogao nazvati drugačije.
Ne znam kada je bilo lepše, da li kada zimom opustošeno drveće počinje da olistava i buja, kad srcoliki listovi ispune malu jednosmernu uličicu, ili kada žuti i beli cvetovi, obasjani suncem, vazduh oboje medonosnim prahom.
Često sam babi i dedi koji su me čuvali i sa čije se male terase pružao pogled na drvored, donosila obrane lipove grane da miris ispuni svaki kutak stana.
Volela sam i da u kasno leto sakupljam žute i zelene bobice, plodove koji su ostajali kad cvetovi opadnu. Deda Mile mi je pomagao da ih bojim, najčešće crvenom temperom ili flomasterima, i nižem na konac i strunu. Tako sam imala unikatan nakit, ogrlice i narukvice koje sam sama osmislila i napravila,i kojima sam se radovala kada tokom dugih zimskih meseci sneg čvrsto zagrli moje omiljeno drveće.
I kada sam otišla iz Majdanpeka, uvek sam se rado vraćala u moju ulicu lipa. Čak i kada je nakon smrti moje bake stan prodat, rado bih prolazila kroz tunel da se divim otežalim krošnjama i upijem miris mog detinjstva.
Prilikom jedne posete pre dve, tri godine napravila sam nekoliko fotografija moje omiljene ulice i svojim dečacima ispričala priču o lipi, odrastanju i nakitu koji smo deda i ja pravili.
Nekoliko dana nakon našeg odlaska lipe su posečene.
Otrgla sam fragment moje i prošlosti grada u pravi čas, ovekovečila sam ih na fotografijama.
Lipa ima dug vek, može da živi i hiljadu godina, pa je i simbol dugovečnosti. Ne znam zašto su ih posekli, ali znam da će u meni ostati zauvek sačuvane.
Nisu to jedine lipe u gradu na obalama Peka. Ima ih još. I danas se njihov miris širi ulicama i vraća u detinjstvo.
