Dežurna čula

Čovek sa rentgenom u prstima

Ima tome više od 30 godina. Zove me brat blizanac i kaže, sećam se onako kao u polušali, da uskoro neće moći da hoda. Kako, zašto i još milion miliona pitanja vrzma mi se po glavi. Sledenila sam se u momentu.

Odbijam i da mislim o tome, ali me slika pritiska kao stena: on, moj brat, moj blizanac, visok skoro dva metra, zdrav i prav, najlepši i najzgodniji (za mene) muškarac na svetu, da koliko sutra sedne u invalidska kolica! Ima li gore kazne?

A šta se, zapravo, dešavalo? Kao srednjoškolac počeo je, i to vrlo aktivno, da trenira odbojku. Treninzi svakog drugog dana, vraća se u ponoć, ne znam da li više gladan ili žedan. Ja ga dočekam sa večerom, pričamo, sve činim da ne zaspi za stolom od umora.

Nisam razumela odakle mu snage i volje za tako nešto, ni šta je nalazio u tom „rukovanju“ loptom, ni kako ga ne mrzi da putuje autobusom iz centra Beograda u Zemun…Ma ništa nisam kapirala mada sam se pravila da jesam.

Kasnije, na fakultetu, priča se nastavlja, dok predavanja, vežbe i ispiti nisu prevagnuli. Počeo je sve ređe da ide na treninge a onda i potpuno prestao.

U međuvremenu je, u roku, završio Elektrotehnički fakultet, odslužio godinu dana vojsku i oženio se. Vremenom, počeo je da oseća bolove u leđima, sve češće i teže, dok nije dospeo do granice izdržljivosti. I tada je otišao na VMA, da ga pregledaju.

Rezultati su bili poražavajući. Uklješteni su mu živci koji inervišu noge i tu spasa nema, rekli su lekari. Ne smeju da operišu, može malo da se odloži terapijom ali je krajnja dijagnoza bila: potpuna paraliza donjih ekstremiteta.

I tako je on krenuo na terapije, nekakve parafinske i na plivanje. Nije mu bilo bolje, naprotiv.

A ja sam svima o tome pričala. I onda mi kažu za nekog deda Velju koji će to da reši. Zvali su ga „kostolomac“. Živeo je u Boru kao i ja, pa reših da pitam brata hoće li da proba. Gore ne može da mu bude. On dođe, sećam se bio je divan, topao dan. Muku smo imali dok ga nismo smestili u našeg fiću. Ne može da se savije, da uđe u kola, strašno da strašnije ne može biti.

Deda Velju jedva nađosmo. Negde u brdu, Bogu iza leđa, sve uboga sirotinja. Odmah su nam pokazali kućicu. Komšije znaju zašto smo došli i dobacuju – “ako ko može da reši Velja će, idite on svakog prima, samo da je tu”.

velja-kostolomac-2

Bio je. Kad sam ga videla, videla sam u stvari šake. Ogromne, koščate, kao u gorštaka. I sav je takav, ljudina. Odmah nas je primio, izneo jedan tronošac i rekao bratu da sedne. Ja kao da ispričam šta mu je, držim lekarske nalaze u ruci, tobož da mu pomognem a on će: “Nemoj ništa da govoriš. Sve ću ja da vidim!”

Što kažu, da mi je neko drugi pričao, ne bih verovala. Deda Velja je prstima blago prelazio preko kičmenih pršljenova i rekao (i to na latinskom) baš ono što je pisalo. Koji su pršljenovi i živci i sve ostalo. Da se čudom čudiš.

Trajalo je, da ne preteram, ali ne više od desetak minuta. Svi ćutimo, deda Velja radi. Kad je završio ustade i reče : “Nazdravlje!”

Šta sad, mi svi zbunjeni. “Ustani i polako se savijaj, do nožnih prstiju” – kaže deda Velja ali se moj brat snebiva, osećam da ne sme ni da počne. “Slobodno, pa stani kad te zaboli”, nastavlja deda Velja. I tako, mic po mic, brat se polako savija. Ćuti i ide dalje, do nožnih prstiju. Pa se ispravi i kaže da ga ništa ne boli…

Nikada više nije osetio bolove u leđima. Ni deda Velju nije video, ali sam ja dobro zapamtila šta mu je rekao: “To ti je momče od toga što si naglo prestao da se baviš sportom, pa ti se uklještili živci. Tako se ne sme!”

Cela filozofija u jednoj rečenici. Od čoveka iz naroda, deda Velje, za kojeg su govorili da ima – rentgen u prstima.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

2 Comments

  • Avatar

    Dragica

    Divna prica, hvala sto ste je podelili sa nama.
    Dali neko zna, jeli ovaj covek ziv, pomaze li jos? Moja drugarica ne moze na noge, pa bih je odvela tamo.

    Hvala na odgovoru

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *