Šta Vas interesuje?
Čovek sa rentgenom u prstima
26. новембра 2014.
2598 pregleda

Čovek sa rentgenom u prstima

Ima tome više od 30 godina. Zove me brat blizanac i kaže, sećam se onako kao u polušali, da uskoro neće moći da hoda. Kako, zašto i još milion miliona pitanja vrzma mi se po glavi. Sledenila sam se u momentu.

Odbijam i da mislim o tome, ali me slika pritiska kao stena: on, moj brat, moj blizanac, visok skoro dva metra, zdrav i prav, najlepši i najzgodniji (za mene) muškarac na svetu, da koliko sutra sedne u invalidska kolica! Ima li gore kazne?

A šta se, zapravo, dešavalo? Kao srednjoškolac počeo je, i to vrlo aktivno, da trenira odbojku. Treninzi svakog drugog dana, vraća se u ponoć, ne znam da li više gladan ili žedan. Ja ga dočekam sa večerom, pričamo, sve činim da ne zaspi za stolom od umora.

Nisam razumela odakle mu snage i volje za tako nešto, ni šta je nalazio u tom „rukovanju“ loptom, ni kako ga ne mrzi da putuje autobusom iz centra Beograda u Zemun…Ma ništa nisam kapirala mada sam se pravila da jesam.

Kasnije, na fakultetu, priča se nastavlja, dok predavanja, vežbe i ispiti nisu prevagnuli. Počeo je sve ređe da ide na treninge a onda i potpuno prestao.

U međuvremenu je, u roku, završio Elektrotehnički fakultet, odslužio godinu dana vojsku i oženio se. Vremenom, počeo je da oseća bolove u leđima, sve češće i teže, dok nije dospeo do granice izdržljivosti. I tada je otišao na VMA, da ga pregledaju.

Rezultati su bili poražavajući. Uklješteni su mu živci koji inervišu noge i tu spasa nema, rekli su lekari. Ne smeju da operišu, može malo da se odloži terapijom ali je krajnja dijagnoza bila: potpuna paraliza donjih ekstremiteta.

I tako je on krenuo na terapije, nekakve parafinske i na plivanje. Nije mu bilo bolje, naprotiv.

A ja sam svima o tome pričala. I onda mi kažu za nekog deda Velju koji će to da reši. Zvali su ga „kostolomac“. Živeo je u Boru kao i ja, pa reših da pitam brata hoće li da proba. Gore ne može da mu bude. On dođe, sećam se bio je divan, topao dan. Muku smo imali dok ga nismo smestili u našeg fiću. Ne može da se savije, da uđe u kola, strašno da strašnije ne može biti.

Deda Velju jedva nađosmo. Negde u brdu, Bogu iza leđa, sve uboga sirotinja. Odmah su nam pokazali kućicu. Komšije znaju zašto smo došli i dobacuju – „ako ko može da reši Velja će, idite on svakog prima, samo da je tu“.

velja-kostolomac-2

Bio je. Kad sam ga videla, videla sam u stvari šake. Ogromne, koščate, kao u gorštaka. I sav je takav, ljudina. Odmah nas je primio, izneo jedan tronošac i rekao bratu da sedne. Ja kao da ispričam šta mu je, držim lekarske nalaze u ruci, tobož da mu pomognem a on će: „Nemoj ništa da govoriš. Sve ću ja da vidim!“

Što kažu, da mi je neko drugi pričao, ne bih verovala. Deda Velja je prstima blago prelazio preko kičmenih pršljenova i rekao (i to na latinskom) baš ono što je pisalo. Koji su pršljenovi i živci i sve ostalo. Da se čudom čudiš.

Trajalo je, da ne preteram, ali ne više od desetak minuta. Svi ćutimo, deda Velja radi. Kad je završio ustade i reče : „Nazdravlje!“

Šta sad, mi svi zbunjeni. „Ustani i polako se savijaj, do nožnih prstiju“ – kaže deda Velja ali se moj brat snebiva, osećam da ne sme ni da počne. „Slobodno, pa stani kad te zaboli“, nastavlja deda Velja. I tako, mic po mic, brat se polako savija. Ćuti i ide dalje, do nožnih prstiju. Pa se ispravi i kaže da ga ništa ne boli…

Nikada više nije osetio bolove u leđima. Ni deda Velju nije video, ali sam ja dobro zapamtila šta mu je rekao: „To ti je momče od toga što si naglo prestao da se baviš sportom, pa ti se uklještili živci. Tako se ne sme!“

Cela filozofija u jednoj rečenici. Od čoveka iz naroda, deda Velje, za kojeg su govorili da ima – rentgen u prstima.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Vaš najbolji prijatelj je:

Vidi rezultate ankete

Loading ... Loading ...