Vera i Nada su pobedile rak dojke
Do pre sedam-osam godina nisam lično poznavala nijednu ženu sa karcinomom dojke. Znala sam neke iz viđenja, druge iz priča maminih prijateljica, treće iz komšiluka, ali nikada to nije bila osoba iz mog bliskog okruženja, tako da nisam mogla ni da naslutim sa kojim se strahovima i borbama sauočavaju te žene, koliko im je potrebno podrške, volje i želje za životom.
Sve dok se bolest ne dogodi nekom vama bliskom ne obraćate previše pažnje na natpise u novinama, na tv emisije, apele lekara, niti na ispovesti onih koje se nisu predale.
A onda je, za vrlo kratko vreme, najpre obolela moja koleginica, a potom i bliska prijateljica. Zvaću prvu Nada, drugu Vera. Naizgled dve potpuno različite osobe, sa potpuno drugačijim životnim pričama, koje su imale dijametralno suprotne poglede na bolest, i na život uopšte. Jedino zajedničko bile su im godine kada je bolest otkrivena, i jednoj i drugoj u 45.
Nada se nije udavala, niti rađala, živela je za stresan posao kojem se potpuno predala. Bila je jedinica, sebična i samoživa, okrenuta samo sebi i svojim željama. Svet joj se srušio kada je jedne zimske večeri, dok se tuširala, napipala čvorić u dojci. Već sutradan, a potegla je sve moguće veze, sumnje su potvrđene na ultarzvuku i mamografu, kasnije i biopsijom. Bilo je malo ljudi sa kojima je to mogla da podeli. Strah je ušao u sve pore njenog bića, sa strahom je tonula u san, sa njim se budila. Od straha je bila jedino jača želja da preživi,da savlada opaku bolest. Odstranili su joj dojku, a onda su sledili dugi meseci borbe, hemoterapija, zračenje. I uspela je, iako i dalje u panici čeka rezultate tumor-markera i analiza krvi. Dobila je bitku svog života. Bili smo presrećni i mi koji smo bili uz nju, mi s posla, jer druge nije imala. Prošle su godine i ona je izlečena.
Za razliku od Nade, na čiju me bolest asocira STRAH, za period Verinog lečenja vezuju me reči OPTIMIZAM, VERA, HRABROST.
Kada je jedne zime mobilni mamograf došao u naš grad, Vera, u čijoj porodičnoj istoriji ima karcinoma, otišla je na pregled. Rezultati su bili loši, obeshrabrujući, ali ona nije gubila nadu i hrabrost nijednog trenutka. O svojoj bolesti pričala je kao o jednoj prepreci koju mora da savlada, kao na primer o još jednom stranom jeziku koji za kratko vreme treba da nauči. Bila je puna života i optimizma, tako da smo se mi, njene bliske prijateljice, stidele bojazani koja nas je obuzimala. Ma, mora ona što pre da ozdravi, mora da živi zbog svoje dece koja su još mala, zbog ljudi koji je vole. Iscrpljujuće hemoterapije, crvene doze, jaka zračenja, za nju su bile samo usputne stanice ka konačnom cilju-izlečenju. Nikada nije upotrebila reč AKO, nego uvek i samo KADA. Nije se stidela da priča o svojoj bolesti i borbi koju vodi, sve žene koje je sretala, i poznate i nepoznate, ubeđivala je da odu na pregled dojki. Uz toliku volju, veru i hrabrost, bolest nije imala šanse. Naša Vera je pobedila! Raduje se svakom novom danu. Pred njom je još mnogo decenija života.
Nada i Vera ima na svakom koraku. Kakav god odnos imale prema sebi i svojoj bolesti, krasi ih velika borbenost i želja za životom.
Karcinom dojke je izlečiv ako se otkrije na vreme. Svejedno da li se bojite, ili vas vodi optimizam, vodite računa o sebi. Zakažite pregled na mamografu već danas. Ja jesam.
IZVOR FOTOGRAFIJE : humankindseo.com
