Dani praštanja
Danima već razmišljam o Božiću i Badnjem danu, kao praznicima mira, ljubavi i praštanja. Toliko se toga nakupilo u meni, da će me plima progutati ako u sebi ne nađem snage da oprostim onima koji su mi svesno ili nesvesno naneli bol. I to ne zbog toga što oni zaslužuju oproštaj, već zato što je meni potreban mir.
Uhh, nisam dobra u opraštanju…ne ide mi baš. Možda i zbog dobrog pamćenja, koje je često usud, a ne dar. Nešto bih ponekad volela i da zaboravim, ili možda da selektivno odložim u fioke sećanja, ali ne može se tako…Lakše je reći zaboraviću, oprostiću, nego to i uraditi. Niko voljom, ni zaklinjanjem nije uspeo da oprosti. Ne ide to lako, udahneš duboko vazduh, i puf, gotovo, oprostio si.
Ali, ako ne oprostiš , onda ti se misli stalno vraćaju na iste situacije, iste ljude, loše postupke, podmetanja, intrige, izgovorene ili prećutane reči, izneverena očekivanja.
Ako ti se srce puni tugom, besom, ogorčenjem, neće biti mesta za radost, optimizam, ljubav…
Psiholozi kaže da se put praštanja ne sastoji u negiranju onog što nam dušu izjeda ili u što jačem potiskivanju rane, već suočavanjem sa onim što nas boli i ne da nam mira. Emocionalni otrov koji nas truje ne možemo izbaciti iz sebe dok ne ubrizgamo protivotrov-oproštaj. A to ne znači uvek i zaborav,već spremnost da prerastemo neprijatne situacije i ljude, i krenemo dalje.
Zato sam rešila da danas na papir stavim sve što me je povredilo u protekloj godini, od sitnica do krupnih stvari koje su uspele da me izbace iz ravnoteže; da sve to pročitam više puta, a potom papir spalim. Naravno, ono što je bilo neće nestati, ali će za mene, bar se nadam, biti samo dim.
Svi grešimo…nekada smo bezobzirni, oholi, arogantni…I ja sam. I tvrdoglava. Razmažena.Bolesno ponosna i prkosna. Drska, sebična, preosetljiva. I ko zna šta sve ne…I ko zna koliko sam, potpuno nesvesna reči i postupaka, povredila one koje najviše volim i koji strepe za mene, svoje roditelje, decu, muža, prijatelje, najbolje drugarice?
Pokušaću danas da to sebi oprostim. Verujem da će i oni moći.
Sutra je novi dan. Božić. Treba da ga provedemo u miru i ljubavi.
IZVOR FOTOGRAFIJE: www.huffingtonpost.com
7 Comments
Marina Majska
Praštanje je najviše što možemo da uradimo za sebe – praštajući i sebi i drugima, i učeći da ni od koga ništa ne očekujemo. Onda nema ni razočaranja, a sve što dobijemo čista je nagrada. Dobar tekst…
Ljubica Balać
Danima se već “lomim” da li da postavim tekst o dobroti i prijateljstvu, koji sam davno napisala u momentu kada sam se osećala povređeno. U njemu se “lomim” u vezi sa tim treba li uvek iznova biti dobar prema bliskim ljudima koji nas (uvek iznova) iznevere- ili se makar nama- meni- učini da je tako. Kako da shvate da ne rade dobro, ako im se uvek dobrim vraća? Nakon ovog teksta sigurna sam da ću ga postaviti jer je dobro da pričamo o toj temi. Da lakše prihvatimo da nisu svi ljudi isti i da nije sve onako kako se nama u nekom trenutku učini. Mislim da je tu negde ušuškano i praštanje o kojem govoriš. Lep tekst, hvala ti!
Marina Majska
Ne znam zašto ne vidim vaš odgovor na moj komentar, a u svom inboxu ga vidim, hajde da napišem svoj odgovor vama. Ni ja o praštanju nisam mnogo mislila do pre nekoliko godina. Onda se život zakomplikovao i shvatila sam da ne može sva krivica ovog sveta biti van mene i svi krivi a ja prava, te sam počela da čitam, proučavam i da primenjujem koncept praštanja. I zahvalna sam što je praštanje postalo deo mog života i što više ne krivim druge i što praštam sebi. Nisam savršena, omakne se… ali vratim se opet na put praštanja. Kako god i u duhu hrišćanstva je, i svih pozitivnih psihologija ovog sveta. Hvala svakako na ovom tekstu.
Nikola
Svaki put kad oprostimo bliži smo korak večnosti, svemiru u nama, tihom i moćnom. Ljubav za tekst! Svako dobro i srećni praznici!
Lidija
I ja sam pisala na ovu temu. Mišljenja nam se poklapaju.
Suzana Stamenković
Drago mi je, Lidija. Teško je, ali opraštamo pre svega zbog nas samih. Izvini što ti odgovaram tek sada.
Suzana Stamenković
Hvala Nikola na divnim rečima. Sve najbolje!