Ništa nije važnije od života
Već tri nedelje po mislima kotrljam informaciju koja me užasava i koju ne mogu da prihvatim. Premeštam je iz jedne u drugu fioku razuma, koji odbija da o njoj racionalno razmišlja. Kad uspem da odspavam nekoliko sati otvaram oči bojažljivo u nadi da je sve to noćna mora, ali se košmar nastavlja.
Moja dobra prijateljica ima karcinom.Četvrti stadium.
Ovo saznanje me je totalno porazilo. Sve se dešava tako brzo. Od trenutka kad joj je pozlilo do konačne dijagnoze prošlo je 10 dana. Operacija ne pomaže, kao ni hemoterapija. Samo čudo. I volja onih koji je vole da u bespoštednoj borbi s vremenom poraze bolest. Svaki dan je nova mala pobeda.
U toj borbi sve je dozvoljeno, jer život nema cenu. Sudbine onih koji su nekim alternativnim metodama, posebnim režimom ishrane, vakcinama i injekcijama iz inostranstva ustali iz postelje i vratili se normalnom životu, slamčica je za koju se hvatamo.
Da li je moguće da ta opaka bolest razara njeno telo godinama, a da ozbiljnih simptoma nije bilo? Ili ih ona, preopterećena profesionalnim i ličnim problemima, nije ozbiljno shvatala? Kašalj, uporan i grub, ne običan, kao kod ostalih pušača, na koji smo je svi upozoravali, prihvatala je olako, kao deo svoje ličnosti.
Početkom januara, pre nego što je otputovala da sa porodicom provede Božić, sedele smo, kao i obično, u omiljenom kafiću. Sada mi se čini da je to bilo u nekom drugom životu…Ne sećam se o čemu smo pričale. Znam da je bila lepa, u zelenoj kratkoj haljini…
Pozlilo joj je kad je otputovala. Pulmolog, bolnica, bronhoskopija, gušenje, kiseonik…karcinom.
Udaljena stotinama kilometara, na drugom kraju Srbije, sa nevericom prihvatam to što čujem. Vrištim u sebi, kukam na glas. Agonija traje…ali, očaj ne pomaže. Dok se ne suočiš sa onim što te boli, ne možeš da razmišljaš trezveno.
Želela sam da odem odmah da je vidim. I ja, i još nekoliko dobrih prijatelja. Ostavili smo malo vremena i njoj i porodici da uhvate ritam i usklade raspored terapija koje su sami odabrali, odlučni u nameri da je održe u životu do duboke starosti uprkos prognozama lekara.
Susret je bio dirljiv. I težak.Mnogo radosnih reči, veselih priča, optimizma…a strah parališe misli, pritiska srce.
„Ne brini ni o čemu, ništa nije važnije od života“, kaže mi.
Telo joj je bolesno, ali um zdrav, britak. Borac je ona! Izvojevala je mnoge bitke u životu, moraće i ovu! Zbog sebe, zbog porodice, zbog onih koji je vole, zbog planova koje nije ostvarila, snova koja nije dosanjala…
Znam da ne mogu ništa da promenim i da njena bolest neće nestati ako o tome ne govorim ili ako jako zažmurim i to poželim, ali sada mogu da se suočim sa tim i pridružim se njenom malom hrabrom timu.
Još jedan dan je na izmaku. Pobeda više…
IZVOR FOTOGRAFIJE: wordsformoods.com
6 Comments
Negoslava
Maločas sa kuckala sa Fb prijateljicom kojoj je obesni vozač ubio dete, devojku, lepu kao vila. Nešto je objavila, ja sam se samo oglasila jer ne mogu ni stalno da ćutim. Pa mi se javila na pvt i ispričasmo se- kaže, dođe joj ko psihoterapija to što porazgovara sa nekim na Fb. Ja gazim ko po jajima, više čitam nego što pišem, kažem joj… koliko često grešimo kad mislimo da ćutanjem manje zadiremo u nečiju bol.
Pričaj sa prijateljicom, pravi se da joj nije ništa, sećajte se, planirajte. Ako ode, znaćeš da si stežući srce pomogla da bar koji minut ili sat ne kuka i ne misli na to što sledi.
A možda…
…možda ipak…pretekne. Što joj i želim.
Suzana Stamenković
Hvala puno. Podrška je potrebna i njoj i njenim divnim ćerkama koje su prevrnule i nebo i zemlju da nađu nemoguće, do dođu do pravih ljudi, mogućeg leka…Boli me mnogo, nerazdvojne smo godinama, mnogo toga smo pregrmele zajedno.Mnogo je teško, ali nada uvek postoji.Kada bi ljubav mogla da leči bolesnih ne bi ni bilo.
Luna
Uhhh znam kako ti je..pre nekoliko godina moja najbolja prijateljica je obolela …
Budi uz nju, budi hrabra…zelim joj da ozdravi i da nastavite vase druzenje
Suzana Stamenković
Hvala, Luna. Želim da verujem da će sve biti u redu…
Zika Raki'
Молитва за Слађану
Побеђен је онај који никад ратовао није,
не дај Боже да те у Србији хвале!
тешко голубици која се од мећаве крије
разумећеш лет док се изнова ватре пале.
Вечерас док пијем с Мајаковским
клекох пред иконом Ксеније Петроградске
јуродив њено присуство да умолим
за једно перо и груди сестринске и братске.
Хвала Господе на морима, она иду даље
одрастах уз речи и велике људе којима су дане
можда ученик будем и видим Ватраље,
права су деца рођена од речи слободне!
Предраг Милојевић и Јесењин су волели Елзу.
У кафани Златни Пегаз. Права огледала истине!
Огњена стрело пролећни ђурђевак је близу!
Уместо речи које тражим чојство миле Слађане.
Жика Ракић
Suzana Stamenković
Hvala ti, Žiko. Pozz