Brze pruge – stari vic, novo vreme

Mediji su danas preneli vest da su generalni direktor Saobraćajnog instituta CIP Milutin Ignjatović i generalni direktor ruskih državnih železnica Sergej Pavlov potpisali ugovor o projektovanju rekonstrukcije i izgradnje dvokolosečne pruge Stara Pazova-Novi Sad koja bi trebalo da bude gotova početkom 2018. godine. U prevodu, počinje realizacija projekta “Brze pruge”, tako da će se vozom od Beograda do Novog Sada putovati za 30 do 40 minuta.

Ne mogu da se ne nasmejem. S vremena na vreme, evo već više od dve decenije,  vladajuća garnitura, koja god da je, kao keca iz rukava i nešto potpuno novo, lansira priču o izgradnji brzih pruga.

Priča je stara i počinje početkom devedesetih godina, kada je Evropska zajednica formirala posebnu komisiju da definiše evropske koridore za budućnost. Železnički Koridor 10 postao je evropski, a radni naslov bio je „Brze pruge Srbije”.

U arhivama se mogu naći članci iz tog perioda, pa i iz Politike od 22.juna 1991. godine. U tekstu se navodi: “Juče je na 39. kilometru magistralne pruge Beograd – Zagreb, između Inđije i Stare Pazove počela izgradnja prvih kilometara brzih pruga u Republici. Do kraja 1998. čak 507 kilometara magistrale na potezu Subotica – Beograd, Niš – Dimitrovgrad biće osposobljeno za brzine od preko 200 km na čas. Vrednost radova procenjuje se na oko 2,5 milijarde američkih dolara.”

I ostade samo mrtvo slovo na papiru.

O brzim prugama naslušali smo se i početkom dvehiljaditih,a i poslednjih godina. Tako je pre tri godine Skupština Železnica Srbije usvojila predlog projekata za rekonstrukciju pruga što će omogućiti brzine vozova do 200 kilometara na sat. Od toga se do danas nije mnogo odmaklo.

Srpski vozovi stari su više od tri decenije, njihova prosečna brzina je 42 kilometra na sat, a na nekim prugama je zbog zastarelih tehničkih parametara brzina ograničena na 20 kilometara na sat. I mi pričamo o brzim prugama? Od Beograda do Bara ovog leta putovalo se 17 sati uz 3 presedanja i dobru sreću, u suprotnom I po čitav dan. Elektrificirana je tek trećina železničke mreže.

Vozovi na timočkim prugama su tek posebna priča. Elektrifikacija je naučna fantastika, a brze pruge asocijacija na japansku železnicu. Ovde imate sreće ako se red vožnje ne promeni u trenu i ne otkažu voz u poslednjem času, ako umesto prastarog zelenog voza iz partizanskih filmova uđete u koliko-toliko pristojnu “šveđanku”, ako od Zaječara do Bora stignete za sat vremena. Jezivo je kada iz voza posmatrate oronule i opustošene zgrade nekadašnjih železničkih stanica, ili kada prelazite preko Kriveljskog mosta, sa kojeg su do nedavno, do rekonstrukcije, dok voz prolazi, otpadali delovi.

Daleko je ovaj deo Srbije od brzih pruga, a starom vicu Timočani se više i ne smeju.

Inače, prva pruga u dolini Timoka, Radujevačka ili Belgijska pruga, puštena je u saobraćaj 1889.godine. Bila je duga 77 km, uskog koloseka 0,76 m. Ovom prugom bio je povezan rudnik Vrška Čuka sa pristaništem Radujevac na Dunavu.

IZVOR FOTOGRAFIJE: www.trucospc.info