Ciklama rapsodija

Kako ću se kog dana obući zavisi od mog raspoloženja i od misli koje mi se ujutru zalepe za trepavice vlažne od sna. Odustala sam davno od biranja garderobe unapred jer se dešavalo da se u odabranoj haljini ne osećam baš najbolje, ili mi boja ne odgovara.

Šta ću i u kojoj boji obući, odlučuje pre svega moja podsvest. Iako često zažmurim pred onim što mi šapuće srce ili ponavlja razum, ne mogu pobeći ni od onog što me rastužuje i boli, ali ni od onog što mi duša želi.

Ako, još usnula, na trepavicama ugledam dugine boje i osetim kako me preplavljuje radost, moj će izbor biti neka vedra, vesela boja. Takvih je i najviše u mom ormanu.

Teška tuga, neizvesnost, nemir, strepnja, dani kada mi je potrebna uteha, lepa reč, zagrljaj,“vetar u leđa“, podrška; za mene su nijanse sive, smeđe, teget boje.

Crvena je, već sam o tome pisala, neprikosnovena! Sav spektar emocija obojenih strašću ogleda se na meni, i kad sam besna, ali i kad sam srećna.

Ne znam u kakvom sam raspoloženju bila jutros kad sam se uhvatila za tuniku boje ciklame, ali sam otplakala celo jutro. Ne zbog poruke koju boja nosi, već zbog emocija koje držim „pod ključem“ da me ne bi potopile, ugušile…

Tuniku mi je za rođendan prošlog jula kupila Slađa. Sećam se kako smo raspoložene ušle tog letnjeg jutra u jedan od butika u glavnoj ulici da pogledamo nešto što je bilo u izlogu i sasvim slučajno ugledale to savršenstvo boje i kroja. Bila je kao za mene skrojena. Ali cena, boli glava…nisam je kupila.

Dobila sam je na rođendanskoj proslavi. Takva je bila Slađa, jedno veliko i toplo srce sakriveno iza zida strogoće i principa.

Smejala se mojoj prošlogodišnjoj opsesiji bojom ciklame. Pojedine drugarice tvrdile su da je u putanju tamno pink, druge boja fuksije, ali sam ja tvrdoglavo tvrdila da je ciklama i nikako drugačije. Nakupovala sam hiljadu sitnica, od sandala,tašne, šešira, krpica, do nepotrebnih kućnih ukrasa, čak sam i garnituru u dnevnoj sobi htela da presvučem u tu boju. Oni koji me dobro poznaju znali su da je to samo bezazleni flert, jer u neraskidivoj i doživotnoj ljubavi mogu biti samo sa crvenom. Bili su u pravu.

Slađa je, sa bogatim ličnim i profesionalnim iskustvom, bila i bolji psiholog od mene. Shvatala je da moja nagla strasna naklonjenost novoj boji predstavlja samo snažnu potrebu da budem bezbrižna, prihvaćena i bezuslovno voljena, okružena pažnjom.

Suzana i Slađana – mart 2013.godine

Kako sve ide ciklično u životu, tako su vedru, optimističnu ciklamu zamenili smeđi tonovi, sa pokojim crvenim detaljima, kao znak prkosa i nepokolebljive volje.

Nakon što je Slađina bolest otkrivena, preovladale su siva i crna. Kada sam otputovala u Novi Sad da je vidim, ne sluteći da je za koji dan više neće biti, obukla sam crvenu rolku, želeći da je uverim da sam jaka i da ne gubim nadu.

Kasnije sam, usamljena, tužna i emotivno prazna, uglavnom birala bele odevne predmete i detalje.

Boja ciklame je nekako ostala boja koja me podseća na nju, na posao koji smo radile i naše zajedničke planove, na leto kada smo bile bezbrižne, opuštene i nesvesne da tuga uvek vreba i umeša se kad god misliš da ti je sudbina podelila dobre karte.

Pritisnuta sećanjima i bolom, pred kojim pokušavam da žmurim, danas ipak nosim tuniku boje ciklame koju mi je ona poklonila i svesno prkosim, ne samo ovom tmurnom decembarskom danu, već svemu što me iza ugla, možda, čeka.

IZVOR FOTOGRAFIJE: robynsfineart.wordpress.com