Nešto sasvim lično

Da smo živi i zdravi!

Čitava suština života u nekoliko reči. Da smo živi i zdravi! Iako oduvek  nazdravljamo jedni drugima istim rečima, tek smo sada postali svesni da to zaista jeste tako, da će sve ostalo doći i proći, da ćemo zaraditi, potrošiti, voleti, odbolovati, putovati, provoditi se, radovati se, tugovati, pazariti, darivati, lumpovati, plakati, svađati se, miriti, raditi, drugovati…bez obzira na okolnosti, ali da bez zdravlja nema ni života.

Ljudi umiru stalno, neki zbog bolesti ili nesrećnih okolnosti, drugi zbog starosti, ali je godina za nama odnela toliko divnih ljudi, a mnogi su se jedva izborili s koronom da su svakog dana, posebno poslednja dva meseca, pristizale teške, tužne vesti. I nisu to neki nepoznati ljudi, zbog kojih mi je takođe žao, već ljudi s imenom i prezimenom, koje sam poznavala, neke i čitavog života.

I onda shvatiš da život svakog od nas visi o koncu i da je svaki dan lutrija, da niko ne zna šta donosi novi dan i da li će nas sutra biti. Ali uprkos tome, idemo napred, sanjamo, želimo, maštamo, čeznemo, radujemo se.

Da li ćemo promeniti prioritete u životu? Hoćemo li se manje svađati, nadmetati, inatiti; hoćemo li više pažnje obraćati na ono što nas raduje a menje na ono što nas nervira; da li ćemo manje kidati živce zbog situacija ili reči kojih se nećemo sećati posle dve nedelje, a više se radovati malim a tako važnim stvarima koje novac ne može kupiti?

Imam utisak da su sve prestupne godine bile loše, ali u svemu lošem ima lepih stvari koje smo proslavljali, koje su nas činile ponosnim, srećnim, ispunjenim. Naravno da su deca na prvom mestu. Aleksandar je na završnoj godini fakulteta, brojimo ispite do kraja studija. Naš mali dečak biće za koji mesec svoj čovek. Kako to ozbiljno zvuči! I Filip korača samouvereno. Nakon lošeg iskustva u osnovnoj školi ( a možda sam ja tome nesvesno doprinela svojim radom?), u srednjoj je pronašao sebe. I nisu važne petice i odličan uspeh, već njegovo ponovo stečeno samouzdanje i samovrednovanje. Dvonedeljni boravak u Portugaliji, na samom početku pandemije, za koji se sam izborio svojom upornošću, nešto je o čemu smo pričali cele godine. Caka konačno ima “nove zube”. Drugi čovek, zaista 😉 A ja? Čini mi se da sam u prošlu godinu smestila nekoliko prethodnih, sve sam htela da uradim, vidim, čujem, postignem. Savladala sam digitalni marketing, vratila se u novinarstvo, uradila više projekata na koje sam izuzetno ponosna, posebno na emisije za Tv Dr. Kao da ponovo postojim. Malo sam i preterala u tome, pa sam godinu ispratila premorena, iscrpljena, na ivici mentalne i fizičke snage. I to nas vraća na priču s početka. Na zdravlje! Jer od zdravlja, računajući ljubav i porodicu, ništa nije i ne može biti važnije.

Protekle godine čitav kosmos smestili smo u svoj mali svet. Ili je možda naš mali svet cela vasiona? Da, biće da je tako. Deca, roditelji, nekoliko najbližih prijatelja, oni koje volimo i koji nas vole, i to je sve (t)! Otkrili smo da možemo i bez letovanja, i bez nove jakne, i bez milion nepotrebnih sitnica, ali da ne možemo jedni bez drugih, bez uzjamne ljubavi, brige, pažnje. A koliko često to izgovorimo na glas? Hajde da u ovoj godini negujemo dušu lepim rečima i osećanjima i da to pokažemo drugima, hajde da svakog dana govorimo volim, mislim, radujem se, sanjam, planiram, želim…

A šta je to što zaista želimo sebi i drugima u Novoj godini? Naravno, da smo živi i zdravi! Živeli, drugari!

foto: pixabay

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Leave a Reply

Your email address will not be published.