Da ti kažem šta mi je…

Novinar u meni zna da ni iz čega napravi pitku pričicu, od sećanja iz detinjstva, do sletanja ljudske posade na Mesec ili bondruk sistema gradnje. Možda ona neće biti remek delo, ali će sadržati dovoljno činjenica i emocija da stigne do nečijeg uma ili srca, u zavisnosti od teme.

Problem je ona jogunasta devojčica odrasla kraj zlatnonosnog Peka, sa decenijama usavršenom tehnikom durenja, koja se, ogrnuta plaštom tišine, ušuškala u dnu moje duše i tvrdoglavo ućutala. Ni da bekne.

Oduvek zaštićena, naučena da i u lošim ljudima, ružnim postupcima i groznim situacijama nađe neku mrvu lepote i dobrote, ostala je skamenjena zlom i zlobom. Kada su maske pale uplašila se zavisti, ljubomore, pohlepe, podlosti, crnila misli i dela koje je videla na licima onih koji su joj bili bliski.

Prijateljstva, poznanstva, kolegijalnost…sve nestalo u magli. I nije to ostati ili opstati, to je bolesna ambicija, udvorištvo, stah od nepripadanja, izopačenost…

Sretala ih je ponekad, u prolazu gledala njihovo crnilo i načula po neku reč njihovih ispraznih priča o gužvi, sastancima, rokovima, višim instancama…

Čula ih je i videla, ali to nije dopiralo do njene svesti. Kao kad se teško, neprobojno, matirano staklo spusti, pa imaš osećaj da se s druge strane neko nalazi i da nešto govori, ali kako ništa ne čuješ i ne vidiš, to postaje potpuno nevažno. I besmisleno. Isto kao što su besmisleni i oni i svi njihovi izgovori…

I zato se sakrila u svoj mali svet gde su spone duša jake kao krvne veze, shvativši da joj oni nisu nikada ni bili potrebni i da je samo naivno verovala da su ljudi spremni da urade za tebe ono što ti činiš za njih; da obećanje nije samo puka reč; da dobrota, pažnja i doslednost nisu neke ezoterične kategorije. Ona i dalje veruje u sve to, ali ne i u sve te ljude…

Ponekad je neka fotografija, pročitana knjiga, kadar iz serije ili stara uspomena  podstaknu da u beležnicu upiše po koju misao ili ideju koja bi mogla da preraste u priče kakve je nekada umela da izmašta, ali dani prođu, a zanos nestane. Kućica u kabinetu tehničkog u osnovnoj školi, bez pločice sa imenom neimara, uslikana odavno, još čeka da se sećanje na nju pretoči na papir. Kao i stari dudovi na ulazu u donji park. I prostrano prašnjavo dvorište iz detinjstva gde su nekada klinci igrali žmurke i između dve vatre, a koje je prvi put tek nedavno asfaltirano. I…još mnogo drugih neispričanih priča.

Možda je one dozovu. Možda je one vrate pisanju…

foto: Pexels