Mirno spavaj, majko

Kad sam bila trudna sa prvom ćerkom ( održavala sam trudnoću), moji dani prolazili su otprilike ovako: spavam, jedem, spavam, pijem kafu, spavam, istuširam se, spavam…

Prestali su da me pitaju šta radim. Moj glavni posao bio je – spavanje. Grizla me savest, nije da nije. Kakva ću ja to majka biti, kad sam i dan pretvorila u noć.

Jedina koja me utešila, a nisam očekivala, bila je moja majka,  stroga i ne baš sentimentalna: spavaj sine, kad rodiš dete nikada više nećeš mirno spavati. Naravno da sam pomislila, preteruje, po običaju.

Odavno znam da nije preterala. Nikada više neću bezbrižno spavati.

Na ovaj detalj podsetio me tragičan događaj od pre par dana u selu Vlaole kod Majdanpeka o Damiru Periću, mladiću koji je u 24. godini ostao bez ruke. Ne znam da li se više divim njemu, hrabrom i prisebnom, ili njegovoj majci koja ga je takvog odgajila. Ali me je definitivno razoružala ova rečenica: mama, nemoj da plačeš, nemam ruku, ali imam glavu, ostao sam živ.

Ne mogu ni da zamislim šta je tom mladom čoveku, dok su ga bolovi razarali, prolazilo kroz glavu. Kažu da u takvim situacijama čovek dobije nadljudsku snagu. Da se bori i izbori, da preživi, a posle će misliti o tome kako.

Damirov život više nikada neće biti isti. U sekundi se sve promenilo. Možda su u nepovrat otišli neki mladalački snovi. Pa ipak, ja ne strahujem za ovog mladog čoveka. Naći će on bezbroj načina da se pokaže i dokaže. Jer, glava je ostala, to je jedino važno.

Hvala i lekarima u borskoj bolnici što su spasili Damira. Sigurna sam da će se i RTB Bor, gde je Damir radio kao vozač teških vozila, brinuti o njemu i njegovoj porodici.

Znam zasigurno i ovo : Damirova majka može mirno da spava. Ima sina za ponos celoj Srbiji. Vredele su sve njene neprospavane noći.

IZVOR FOTOGRAFIJE : zcbor.org.rs