Priroda samo na ekranu

„Imamo malo jagnje. Koje ćeš ima da mu daš?“, uzbuđenim glasom preko telefona baka pita mog mlađeg sina. On izgovara nešto na engleskom što ona nije dobro ni čula, a kamoli zapamtila. I tu je i početak i kraj njegovog interesovanje za sve što ima veze sa selom, prirodom, domaćim životinjama.

Možda bih na to i zaboravila da danas nisam videla emisiju „Deca prirode“ snimljenu u Norveškoj. Osnovci sa svojim roditeljima provode nedelju dana u neobičnom kampu, bez telefona i računara, igrajući se na snegu i vodeći računa o domaćim životinjama. Ponovo postaju veseli mališani, a ne programirani zombiji koji ne mogu ni trenutak da zamisle bez smart uređaja.

Mnogi od njih prvi put su videli kravu, popili sveže pomuženo mleko, stali na skije, pešačili do vrha brda…

Ne razlikuju se ni naša deca mnogo. Provod u prirodi je u najboljem slučaju roštiljanje uz basket ili mali fudbal. Eventualno manja šetnja po obližnjoj park šumi ili hranjenje paunova na Popovoj plaži. Podrazumeva se da lokacija mora da bude u dometu mobilnog operatera, ili još bolje, da postoji i bežični internet ako previše vazduha, vode i zelenila dosadi.

Stariji sin je voleo da kao mali provodi dane u selu. Svim domaćim životinjama, od kokošaka do krava, računajući i zečeve, kućne mace i dedine lovačke pse, nadevao je smešna imena. Voleo je mleko koze Resice, tako da je svaka posle nje nosila isto ime, a baba ga je ubeđivala da je to baš njegova Resica.Pa, tek rane jagode što rastu malte ne pod prozorom, mlada šargarepa iz bašte, ispržena jaja tek pokupljena iz toplog gnezda…

Bilo mu je zanimljivo da u brzom potoku koji prolazi kraj kuće peca ribice, ili da sa vršnjacima iz komšiluka pravi kolibu od slame i daščica.

Smejali smo se kada je jahao magarca ili nagovarao dedu da ga traktorom provoza „samo jedan krug“ po dvorištu.

Onda je krenuo u školu i ništa više na selu nije bilo zanimljivo.

Mlađeg sina nikada ništa što ima bilo kakve veze sa selom nije interesovalo, osim debelog mačora Garfilda, koji, uveren je, kao i njegov crtani imenjak, jede lazanje. Gledao je male piliće, jariće, jagnjad…samo da ugodi babi. Da nije satelitske antene i dva računara u kući, teško da bi sastavio ceo vikend van grada. Leti može da izdrži i neki dan više zbog gumenog bazena, suncobrana i domaćeg sladoleda.

Svesna sam da krivicu snosimo mi, kao i većina roditelja. Nismo ih vodili na kampovanje, ne idemo na pešačenje i planinarenje, nismo insistirali da se priključe izviđačima, istraživačima ili ekolozima. Jedino što smo učinili, ograničili smo vreme uz tv i računar. I to je, tešim se, bar nešto.

IZVOR FOTOGRAFIJE: thetimes.co.uk