Dežurna čula

Dnevnik pročitanih knjiga šest decenija star

“Moj prijatelju, mene više nema,
al nisam samo zemlja, samo trava,
jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
samo je dio mene koji spava.
I ko je čita – u život me budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.”

Ovim stihovima Dobrice Cesarića davnih pedesetih godina prošlog veka počinjala je emisija o knjigama na drugom programu Radio Beograda, koju je kao opčinjena tada slušala devojčica iz Rgotine kod Zaječara. Znala je napamet i citat “Uživanje u čitanju nesumnjivo je najdragocenija sklonost čoveka, ona spada u ona uživanja koja pomažu čoveku da ostane čovek ili da postane još bolji, a ono što čita obogaćuje srce i dušu.”, kojim se emisija završavala. S radoznalošću i pažnjom upijala je sve što je o knjigama rečeno i poželela da pričita svako od predstavljenih dela. Kako je seoska biblioteka imala bogat knjiški fond, Borislava Ilić postala je njen najredovniji posetilac.

Šest i po decenija kasnije, sada već socijalna radnica sa dugogodišnjim penzionim stažom, i dalje je pasionirana čitateljka koja od 1957. godine naslove pročitanih knjiga beleži u svoj čitalački dnevnik.

“Na kraju osnovne i na polasku u učiteljsku školu odlučila sam da vodim dnevnik jer sam znala da ću čitati sve dok me oči i um služe, a i danas je knjiga moj najbolji prijatelj. Prva knjiga koju sam pročitala bila je “Hajdi” Johane Špiri, prvo izdanje, i nikada se više takvo izdanje, sa takvim tekstom, nije pojavilo kod nas u prodaji. Ako verujete ja i sada ponekad uzmem tu knjigu, pošto je i dalje imam, prelistam je i ponovo se divim predelima i svemu onom što je opisano u toj knjizi. Inače, u dnevniku je prvi naslov “Šumski čovek”, Zejna Greja.

S godinama se menjao i moj književni ukus. U početku su to bile knjige nalik ovoj prvoj zapisanoj, kao što su “Beli očnjak” i “Kroz pustinju i prašumu”. U periodu između dvadesete i tridesete godine bila sam oduševljena Remarkom, Foknerom, francuskom književnošću – Zolom i Dimom, u četrdesetim sam čitala ruske klasike, da bih nakon toga čitala sve redom, mada sada volim savremene pisce”,

otkriva nam Borislava, dok zajedno u njenom domu listamo stranice stare sveske, plastificiranih korica, tada najskuplje u knjižari, za koju je prodala dva internatska bona za večeru.

Na listovima se sakupilo oko tri hiljade naslova. Nekima se i sada rado vraća.

“Kroz ceo moj život menjale su se ljubavi prema knjigama, ali “Američka tragedija”, “Tri ratna druga”, “Tvrđava”, “Derviš i smrt” i “Stepski vuk” su mi omiljene. Mislim da su to knjige za sva vremena.”

Od domaćih savremenih pisaca najviše voli Kovačevića čije je sve knjige pročitala i predstave odgledala, zatim Aleksandra Gatalicu, Zorana Ćirića, Vladimira Arsenijevića.

“Nada Marinković je moj omiljeni pisac i lični prijatelj, sve sam njene knjige dobila sa posvetom i ponosna sam na to. Bili su mi dragi i ona i njen suprug. Mislim da je sve što je ona napisala tako ljudski i blisko, pisano jednostavnim stilom, pa ipak vrlo vrlo književno i pismeno.”

Od velike biblioteke, koja je brojala oko 4.500 knjiga, Borislava je sačuvala samo one sa posvetom, bilo autora ili dragih ljudi. Veliki broj knjiga darivala je Srpskoj gimnaziji u Budimpešti. Od srpskih đaka dobila je Zahvalnicu i poziv da bude njihov gost.

Stalno kupuje knjige. Svaku pročitanu poklanja prijateljima i rođacima, koji vole pisanu reč, jer smatra da se tako širi krug čitalaca. Ovog meseca planira da pročita knjige “Dani napuštenosti” Elene Ferante, “Pamtivek i druga doba” Olge Tokarčuk, “Reka sa četiri ušća” Siniše Kovačevića.

U dnevnik pročitanih knjiga stalno dodaje nove listove, jer je sveska kupljena 1957. godine nedovoljna za naslove koje Borislava stalno dopisuje. Poslednji, “Litvanci kraj Laptevskog mora”, upisala je pred nama.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Leave a Reply

Your email address will not be published.