Nešto sasvim lično
Ponekad je glupavo, čudno, smešno, tužno, neozbiljno, uvrnuto, ali je samo i jedino – naše.
-
Biblioteke se ne prave, one rastu
Filip i ja smo više od sat vremena proveli u knjižari tražeći knjigu koja mu je prošle nedelje zapela za oko. Našli bismo je za čas da je znao bar nešto o njoj, neku reč iz naslova, ime pisca…Jedina polazna tačka bile su nam plave korice, dugačak naslov i da je bolnica stecište dogodovština glavnih junaka, družine dečaka. Uz sav trud prodavca, knjigu nismo našli, ali je Filip zadovoljno izmarširao iz “Kaligrafa” noseći u ruci štivo za tek stasale tinejdžere “Baka gangster” Dejvida Valijamsa. Korice su crvene, naslov nije dugačak i radnja se ne dešava u bolnici…Nije ni važno. Ne bih ovo ni spominjala da Filip nije prvi put krenuo…
-
Zdravlje – bez izgovora
Ne mogu. Bojim se. Nemam vremena. Ne podnosim redove i čekanje, bol najmanje. Užasava me zdravstvena administracija. Šta ako rezultat bude loš? Zvuči poznato? Jesu li ovo neki od vaših izgovora? Moji jesu, baš svi. I dok mnoge stvari prvo uradim ili svojim primerom pokažem kako treba, pa tek onda o tome govorim, kada je zdravlje u pitanju bolja sam u teoriji. Potkrepljena sam podacima, čula sam mnogo životnih priča, razgovarala sa brojnim lekarima, organizovala i učestvovala na zdravstvenim tribinama, ali…To nije dovoljno, zar ne? Zdravlje ne čuva priča, već preventiva. Zato sam prosto iznenadila samu sebe kada sam, saznavši da će u okviru kampanje besplatnih preventivnih pregleda Ministarstva zdravlja…
-
Devojčica iz stana 23
Miris toplog doručka ispunjava sobu. Čini mi se da u njemu razaznajem vlaške palačinke i neodoljivu vanilu svežih kolača. Budna sam, ali oči još ne otvaram. Puštam da osećaj potraje. Postajem svesna šaputanja iz kuhinje, a potom i klokotanja vode u radijatorskim cevima. Ima grejanja, ali bi u postelji svejedno bilo toplo, ušuškano. Na ulici laje nečiji pas, a povremeno prođe i poneki automobil. Sve je tako poznato, tako drago. U osećajima koji se gomilaju najjači je osećaj sigurnosti, pripadanja, neizmerne ljubavi. Na to prvo pomislim kad neko kaže sigurna luka. Za mene je to moj roditeljski dom, stan broj 23 u staroj šesnaestospratnici na kraju grada, kraj reke. izgradnja…
-
Miris kestena
Prve novembarske večeri u Zaječaru ispunjava miris pečenog kestenja. Sa dva štanda u centru grada širi se trgom u mirisnom oblaku, uranja u još raskošne krošnje starog drveća, otežale od zlatnog lišća, i kao u zasedi čeka na početku moje ulice. I da nikada ranije nisam prošla tim putem koji od mog doma vodi do uličnih prodavaca koji na malom roštilju peku ove ukusne jesenje plodove, miris bi me nepogrešivo do njih doveo. I nije to samo miris ove jeseni i prohladnih zaječarskih večeri protkanih smogom, to je i sećanje na neke davne dane koje začaurano leži negde u dubini duše. Ponekad je samo iskra potrebna da oživi… Jesen nigde…
-
Ne volim januar
Živa se u termometru spustila ove noći do sedamnaestog podeljka ispod nule. Crveni se u minusu. Uzdah mi se u grlu ledi i kao teška santa na dušu spušta. I tako, jedan za drugim,…bojim se da mi duša ne napukne, ne može da izdrži taj ogromni teret tuge, bespomoćnosti, beznađa. Ne plačem. Sebično čuvam suze da mi ne išaraju lice kao promrzlo inje, ali ne ide…Možda je to prokletstvo imena koje nosim, suza za svaku priliku. Zaiskri u oku kad god se raznežem, eksplodira kad me ispune emocije, zagrebe kad sam besna. Ne volim januar…Nema to nikakve veze sa Đoletovom baladom od koje mi srce svaki put zadrhti, nema ni…
-
Još i danas zamiriše trešnja
Stare trešnje više nema, ali sam danas, nakon 22 godine ponovo bila u dvorištu gde je nekada plenila svojom lepotom, raskošnom krošnjom i krupnim tamnocrvenim plodovima, i ponovo sam svim svojim bićem osetila njen miris. Videla sam sebe onakvu kakva sam tada bila, bezbrižnu i mladu, kako se naginjem kroz prozor na spratu i berem sočne trešnje s gustih, teških grana. Verovatno me je opojni miris moje trešnje, pothranjen u sećanju, i doveo danas do kuće u kojoj sam davno živela. Nisam nikada do sada svraćala iako sam često dolazila u Niš. Stajala sam danas u dvorištu iz svojih studentskih dana prvi put posle dve decenije. Na prvi pogled sve…
-
Okreni još jedan krug
Znate kakav je osećaj kad siđete sa ringišpila? Bauljate nesigurnim koracima, slike oko vas su mutne i nerazumljive, bubnji vam u glavi i ušima, ceo svet vam izgleda nekako naglavačke, ali adrenalin koji struji svakim delićem vašeg tela čini vas hrabrim, neustrašivim, srećnim i spremnim za još jedan krug na ogromnoj vrtešci. Pa, nek ide život… Takav osećaj imam i sada na početku još jedne vožnje, koja će ovog puta biti za dan duža. Šta će se sve zavrteti u ovih 366 dana, kako li ću tlo dočekati kad na kraju godine budem podvukla crtu? Kako da opišem prošlu godinu? Mogu li se svi snovi, strahovi, nadanja, suze, bes, radost,…
-
“Veruj u sebe – bolji si nego što misliš”
Još malo pa će godinu dana otkad je nema. Kad je otišla, napisao sam o njoj nekoliko reči. Tu sam žalio i za pismom koje sam zauvek izgubio. Ovih dana shvatio sam da ipak nisam. Bila je to neka 2003. godina, ja sam bio uplašeni student iz provincije koji je dobio šansu da radi na, tada još velikom, Studiju B. Faksom mi je poslala pismo u kojem navodi banalne primere, a objašnjava suštinu novinarstva. Do tada, od nje sam dobijao samo packe i kritike, jer je verovala da će me tako naučiti. Ovde me je prvi put ohrabrila, a njeni saveti ostali su najvrednije znanje koje imam. “Učeniče, Beograd je…
-
Ciklama rapsodija
Kako ću se kog dana obući zavisi od mog raspoloženja i od misli koje mi se ujutru zalepe za trepavice vlažne od sna. Odustala sam davno od biranja garderobe unapred jer se dešavalo da se u odabranoj haljini ne osećam baš najbolje, ili mi boja ne odgovara. Šta ću i u kojoj boji obući, odlučuje pre svega moja podsvest. Iako često zažmurim pred onim što mi šapuće srce ili ponavlja razum, ne mogu pobeći ni od onog što me rastužuje i boli, ali ni od onog što mi duša želi. Ako, još usnula, na trepavicama ugledam dugine boje i osetim kako me preplavljuje radost, moj će izbor biti neka vedra,…
-
Pokloni se i počni
Pokloni se i počni. Ne znam zašto mi se i sada, posle toliko godina, kad god se setim svoje prve televizijske emisije rađene „uživo“, ova rečenica vrzma po glavi. A bilo je to baš na ovaj dan, 1.decembra. Nakon spajanja radija i televizije, a već smo godinama delili istu „kuću“, zaduženja su nam se promenila. I dok je za televizijske profesionalce rad na radijskom programu bio „prava pesma“ u odnosu na obaveze u televizijskoj redakciji, za nas ponikle na radiju bilo je mnogo više posla i nepoznanica. Nisi više „sam svoj majstor“, već zavisiš od čitavog tima, otkrivaš tajne snimanja i sitne cake montaže. Uz svakodnevne obaveze u informativi dobila…
