Majdanpečani u “Zvezdi Orijenta”

Moja baka, mama i ja čitamo istu knjigu. Zvuči gotovo neverovatno da tri generacije žena istovremeno upija svaku napisanu reč, beležeći podatke, primedbe, sećanja. Nije to ni bestseler, ni neko lako štivo koje bi u isti mah zainteresovalo staru gospođu koja je nedavno proslavila 94.rođendan; damu u najboljim godinama koja ne zna kako da penzionerskim danima obuzda svoju neiscrpnu energiju i njenu dve decenije mlađu kopiju, obuzetu ludilom svakodnevice.

Pitam se koliko Majdanpečana i njihovih potomaka sada čita istu knjigu, i mogu li se oni sresti na njenim stranicama kao u Petrovićevoj “Sitničarnici kod srećne ruke”? Da, susreću se sigurno jer su im sudbine neverovatno isprepletane. Susreću se i oni koji se nikada nisu sreli, koji su tragajući za boljim životom davno napustili ove krajeve, ali im je genetska mapa ista.
To je i suština knjige “Zvezda Orijenta – stari Majdanpek i njegovi žitelji”, autora Ljubiše Vagnera, promovisana ovih dana u gradu na Peku.

Moji prababa i pradeda Persa i Todor Krajničan sa ćerkama (moja baba Mina stoji iza)

Iako je trećina knjige posvećena istoriji rudarstva, stvaranju institucija, dolasku rudara i izgradnji grada, za potomke starih majdanpečkih porodica važnija je priča o ljudima koji su kroz vekove utkali sebe u svaki grumen rude, svaki pedalj zemlje i koji su ljubav prema gradu i otadžbini preneli i na pokolenja.

Moji baba Cveta (rođena Veličan) i deda Miodrag Sporić

Autor kaže da je “na ruševinama varvarskog, antičkog, srednjovekovnog, turskog i austrijskog rudarstva položen kamen temeljac srpskog rudarstva i metalurgije”. Ja bih dodala i čvrsti porodični temelji. Priče od davnina prenose se s kolena na koleno i čuvaju od zaborava pretke, poreklo, istoriju. Moji deda i baba, Sima i Mina Anđelković, sa decom i babinim sestrama

Tako je i nastala ova knjiga. Skica starog, posleratnog Majdanpeka, sagrađenog po zamisli inženjera još oko 1850.godine, sa brojevima kuća i porodičnom pričom ukućana, čiji počeci dosežu dva veka unazad. Stare majdanpečke porodice, obuhvaćene prvim popisom stanovnika, njihovi potomci do današnjih dana, porodične veze, srodstva, imena. Sećanja o sećanjima. Možda i nisu uvek precizna i tačna, ali za one koji žele da urone u njih odličan su putokaz.

Stari Majdanpečani, među kojima je, i po poreklu i po godinama, moja baka Mina sa početka priče, još se sećaju priča svojih baba i deda. Treba i to zapisivati i sačuvati za vremena kada nas neće biti.

levo: moja mama Olga sa sestrom i braćom    desno: moji roditelji Olga i Vule

Knjigu sam pročitala dva puta za dva dana, beležeći podatke o precima. Tu su svi oni, sa neobičnim, za Majdanpek karakterističnim prezimenima, i Veličani, Sporići, Murgići, Kiselice, sa majčine strane, kao i Krajničani, Belovani, sa očeve. Pred mojim očima svi su oni oživeli. Mnoge od njihovih potomaka, mojih vršnjaka, ne poznajem, a verovatno čine bar trećinu sadašnjeg Majdanpeka, mada ima i onih koji su razasuti po Srbiji i svetu. Tu računam i sebe, mada sa obala Peka nikada nisam stvarno otišla. Moji koreni su doboki, a porodična istorija me fascinira. Nastojim da tu pasiju prenesem i na decu.

Moji baba i deda, Cveta i Mile Sporić, mama, tata, tetka i ja na Ujevcu 1973.godine

Aleksandar i Filip su i do sada učestvovali u sakupljanju starih fotografija i izradi porodičnog stabla, ali su sada oduševljeni što se njihova imena, i to na dva mesta, u pričama o istoriji porodica mojih roditelja, nalaze u knjizi o starom Majdanpeku.
Sada im je nekako jasnije koliku vrednost i jačinu ima kad kažem da sam rođena Majdanpečanka. I oni to nose u svojim genima.

Aleksandar, Filip i ja u Majdanpeku 2009.godine

Moraću da pročitam knjigu još nekoliko puta, ali natenane, kako bih mogla da razmrsim gustu mrežu porodičnih odnosa starih žitelja. Baka je čita polako, slagajući mozaik sećanja, dok je mama prava riznica priča iz starog Majdanpeka.
Obećala sam joj da ću ih jednog dana sve zapisati i objaviti.