Mladi radnik samoupravljač

Jedna od prvih diploma koje sam dobila, istina potpuno nevažeća, bila je Najbolji mladi radnik samoupravljač. Nisam imala više od deset godina, a moj ujak, koji je u to vreme bio predsednik Omladinskog aktiva u jednoj velikoj kompaniji, zamolio je mog oca da mu krasnopisom ispiše diplome koje će dobiti mladi radnici. Tako i ja dobih jednu, sa potpisom, ali bez pečata. Svejedno. Bila sam presrećna.

Mislim da je to „priznanje“ odredilo moj odnos prema poslu, iako je kada sam ja počinjala da radim samoupravljanje bilo samo deo kolektivnog sećanja.

Biti najbolji mladi radnik samoupravljač, čak i fiktivno i to u vreme kada se na sve iz doba socijalizma gledala s prezirom, za mene je značilo biti odgovaran, savestan, vredan, požrtvovan, primer drugima.

Verovatno nesvesno, tako sam se i ponašala. Izgarala sam na poslu, uvek spremna da priskočim kad drugi ne mogu, da pomognem onima koji ne znaju, da učim, vučem i pružim svakog dana više nego prethodnog, da budem i primer i oslonac.

Međutim, u društvu koje rad ne ceni i ne poštuje dobrog radnika, sve je to ličilo na utopiju. Kad se po nečemu izdvajate, svi žele da vas potope, da budete nalik njima. Tu su podmetanja, ogovaranja, spletkarenja, omalovažavnja. I to uglavnom od onih kojima najviše pomažete, koji u nekom normalnom sistemu ne bi mrdnuli sa dna lestvice.

Ne kažem da moj rad nije primećen. Za dve decenije, polako i temeljno, stigla sam do cilja koji sam sebi zacrtala.
I da se nikada više ne bavim poslom u koji sam uložila svo svoje znanje, vreme, nerve, trud, biću zadovoljna jer sam ime u profesiji stekla sama, donoseći odluke i ponašajući se odgovorno kako i priliči Najboljem mladom radniku samoupravljaču.

Diplomu još čuvam.

Fotografija:  en.wikipedia.org