Nešto sasvim lično

Moja prva ljubav

Pamtite li svoju prvu ljubav? Ja se moje često setim, čini mi se kako starim tako se i on pojavljuje iz dana u dan. Zašto je tako? I, da li je to dokaz nekog posebnog sentimenta u već ozbiljnim godinama? Ili sam možda tek protekom vremena shvatila da je prva ljubav evergrin – uvek mlada i večna.

Ne moram vam reći da je bio najlepši dečko na svetu, sa najplavljim očima, vitak, sportski građen. Tada, a ni dugo posle raskida, nisam primećivala ili nisam želela da ga vidim drugačijeg nego kao moju najsjajniju i najbolniju tajnu.

Nije, kako to često biva, našem rastanku prethodilo neslaganje, svađe, rasprave. Naprotiv, mi to nismo umeli, samo smo se voleli. Kad se setim koliko smo mnogo ljubavnih pisama razmenili. Na stotine! Nisam ih, nažalost, sačuvala jer se u mom životu pojavio, kasnije, neko ko to nije mogao da toleriše. I danas se iskreno kajem zbog toga.

Bile su to najlepše, adolescentne godine. Živeli smo udaljeni 100 kilometara pa nam je svaki, redak susret, bio praznik. Ni sneg, ni minus, ni kiša…ma ništa nije smetalo. Grejali smo jedan drugom ruke a sad znam grejala nas je ljubav. Nažalost, zabranjena.

I njegova majka i moja majka bile su ljuti protivnici naše veze. Zaricale su se čak da će nas se odreći ako nastavimo zajedno i ne daje Bože stanemo pred oltar. A zašto?

Koliko je prosto toliko i komplikovano. On je bio Mađar a ja Srpkinja. U Vojvodini, tada, ranih osamdesetih, takve veze bile su zabranjene. Zbog navodnog ponašanja Mađara prema Srbima u II Svetskom ratu.

Meni je to i danas nepojmljivo a zamislite kako je to zvučalo sedamnaestogodišnjoj zaljubljenoj devojci. Odbijala sam i da razmislim o tome šta je neko nekom nekada činio. Kakve to veze ima sa nama dvoma? I zašto to određuje sudbinu onih koji nisu bili ni rođeni?

Bilo kako bilo, naše porodice su pobedile. Prekinute su sve veze, bukvalno smo jedno vreme bili u karantinu a onda je on otišao u Split u vojsku i tu je konačno završena naša dvogodišnja idila.

Videla sam ga još par puta od tada. Oženio se Mađaricom, dobio dva sina…Ali se propio. Rekli su mi, pre mnogo godina, da je završio na nekom salašu, radio je za parče hleba i čašu rakije.

Našli su ga smrznutog, jedne zime. Daleko od svoje dece i žene, potpuno samog. Odavno zaboravljenog.

Nedavno sam od jedne rođake koja živi u njegovom selu čula da je pričao o meni. Svojoj „poslodavki“ na salašu. Kako me je voleo i kako nije mogao da me zaboravi. Istetovirao je u vojsci moje ime. I celog života, izgleda, čeznuo za mnom.

Da je znao kako ga se često setim, možda bi mu bilo lakše. Ovako, bojim se, osećao se izneverenim a nije imao snage i volje da krene napred.

Ova priča je moj dug prema njemu. Da zna da ga nisam izneverila, da sam ga volela. I da ću mog nasmejanog plavookog dečaka pamtiti dok sam živa.

IZVOR FOTOGRAFIJE : plus.google.com

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

One Comment

  • Marina Majska

    Pamtim svoju prvu ljubav. I setim je se… i pisala sam o njemu.

    Divnu si mu priču poklonila, divno sećanje i šteta što ranije nisi mogla sve to da mu kažeš. No, nekad realno treba promisliti da li bismo bili srećni da je to moglo da bude i da se ostvari… Ja za neke svoje ljubavi danas dobro znam da to ne bi bila sreća, ali su bili lepi trenuci…

    Samo me malo taj nacionalni detalj tu buni… 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *